Mi Rumuni volimo gužvu – i kad se vakcinišemo

U komunističkoj Rumuniji osamdesetih godina vladala je nestašica životnih namirnica. Rođena sam 1983. pa se sećam kartona u kojima su unošene dodeljene količine, dugih redova pred prodavnicama koje su imale traženu robu.  Mislim da je i posle zbacivanja komunističkog režima 1989. reč “red” u rumunskom ustvari označavala haotičnu, uskomešanu masu ljudi. Ljudi nisu stajali pod konac, jedni iza drugih, već su sačinjavali upravo to što kaže nemačka reč za čekanje u redu -„Schlange" – zmiju.

Čekanje u redu nam je sve do danas u krvi, isto kao i očajnički poriv da se nagomila što više namirnica. On je posebno primetan pred praznike, kada se radnje zatvaraju. Čak se i reporteri javljaju uživo iz reda: Izveštavaju o vremenu čekanja i sadržaju potrošačkih kolica. Govore o “tim Rumunima” kao da smo poseban soj. 

Umetnost čekanja u pandemiji

Mi, Rumuni, znamo veoma dobro šta znači čekanje u redu. Poslednji put sam tako čekala pre jednog meseca kada sam htela da promenim distributera električne energije. Dva sata sam čekala na hladnoći zajedno sa petnaestak drugih ljudi, koji su izgubili strpljenje i počeli da reže na jadnog čoveka iz obezbeđenja, pošto je na ulazu puštao samo po jednu osobu unutra. A napolju nije bilo ni reči o prostornoj distanci, pa sam stala pored reda, okrenuta licem ka ulici, sa smešnim i arogantnim držanjem. Kao kad mačka nema volje da se druži s nekim pa okrene glavu. 

Red na stepenicama pred samim vratima ima nešto posebno. Fizički je to neudobno, ali čovek zna da će uskoro biti unutra i već oseća vibracije iz prostorije. Uskoro će napor biti krunisan uspehom! Ali kada sam taj dan konačno bila pred vratima, čovek iz obezbeđenja je rekao da niko više ne može unutra jer je vreme rada sa strankama skoro isteklo. Preporučio je onima koji se razumeju u Internet da pokušaju tako.

Počela sam da se žalim i da mu mašem svojim papirima pred nosom, objašnjavajući kako mi je važno da uđem jer moram da preuzmem ugovor pokojnog dede. Sažalio se i pustio me unutra, pa zaključao vrata. Pomislila sam da bih bila sposobna da preživim i u redovima pre 1989. Barem znam kako da ispričam neku priču. Deda je bio mrtav već 15 godina. Od tada ga niko nije pitao za zdravlje, pa su računi stizali na njegovo ime.

Nove avanture u nepoznatim selima

U Rumuniji je sada počela treća faza vakcinacije – pošto su u prve dve zbrinute prioritetne grupe, sada su na redu obični građani. Ujutro sam unela moje ime na listu čekanja, koja me podsećala na sličan formular koji se popunjavao kada se traži nova lična karta ili pasoš. Tada se dugačak red formirao od rane zore, nekada čak i pre pet ujutru. Prvi koji bi se domogao ograde pred kancelarijom zapisao bi hemijskom olovkom imena ljudi koji su bili iza njega. Zbog veoma kratkog radnog vremena gužva je bila neopisiva, normalni red nikada nije uspostavljen. Neki ljudi su stali tamo još prethodne noći, mogao si ih podmititi da se tvoje ime popne prema vrhu.

U grupi na Whatsapp-u gde razmenjujem informacije sa prijateljicama danas se odvijala živa komunikacija. Pristup vakcinaciji je trebalo da bude od jutros dostupan na internetu, ali je kao i sinoć sajt samo probno pušten u rad. Mnogi su sinoć profitirali od toga i već obezbedili termin. Ali jutros je sajt pao, pa je opet neko vreme funkcionisao, pa je opet pao. U mom gradu tog jutra više nije bilo ni jednog slobodnog termina. Unela sam ime na listu čekanja. Moje prijateljice iz Bukurešta su jedne druge zvale telefonom još u šest ujutru da bi okušale sreću sa terminima.

Dve su uspele da obezbede termine. Prvi je bio u domu kulture sela Olteni, 110 kilometara od glavnog grada, skoro dva sata vožnje. M. je htela da pođe sa nama, ali je njen Internet bio prespor pa nije obezbedila termin u tom selu. Predložila je da potražimo grad Faureij koji je jedini u okrugu imao još poneki slobodni termin. Koliko god sam želela da vidim M. morala sam da odbijem predloženu medicinsku avanturu.

U vakcinisanju smo bolji nego mnogi u Evropi

Faurej je udaljen 65 kilometara od mog grada Braila. U našoj zemlji se udaljenost meri vremenski jer su putevi loši. To bi značilo jednosatno putovanje sporim i prljavim vozom. Za M. bi vožnja od Bukurešta do Faureja trajala tri sata i morala bi da ustane u pet ujutru da bi stigla na termin. 

Možda bi bilo zabavno da se posle vakcinisanja popije kafa sa automata na železničkoj stanici u Faureju. Godinama posle toga bi nas zabavljala ta priča, pod uslovom da iz pandemije izađemo psihički zdravi. Bojim se da nemam energije da ustajem usred noći, da bi bila sigurna da neću ništa propustiti. Možda ipak nisam sposobna da preživim u svetu redova. Naposletku, današnje guranje u redovima podseća na ono pred ogradom institucija koje izdaju lične karte. Ili pred prodavnicama u komunizmu, kada bi se proneo glas da se tamo mogu nabaviti pomorandže. 

Ostatak dana sam razmenjivala sa prijateljicama linkove, misli i viceve. U našoj grupi je vakcinacija najveća tema, kritikujemo neravnomernu raspodelu doza i ostale probleme ili nas zabavlja priča o omladini iz Bukurešta koja se dogovorila da se nađe na vakcinisanju u klubu penzionera u gradiću Feteštiju. Ili medicinski turizam koji upravo počinje. Teši nas činjenica da vakcinisanje u Rumuniji doduše još škripi, ali smo opšte uzev  bolji nego mnoge evropske zemlje. A mi, Rumuni, navikli smo da u svemu budemo poslednji.

Nervozni red je dobar znak

Pitamo se šta se krije iza te gužve (koja je razumljiva posle godine dana straha i čekanja). Naš zaključak: Mi, Rumunu, smo rado usred zbivanja. Naime, nemiran red je znak visokog kvaliteta robe. Kad ljudi jedni druge gaze po nogama, roba ne može biti loša. 

Posle godinu dana koliko smo zatvoreni i nanosimo parfem samo za dogovore preko interneta, kako bi nam izgledali realniji (i kako bismo testirali čulo mirisa, to arhaično čulo koje nam je postalo tako važno u pandemiji), sada za neke od nas počinje mala avantura vožnje do mesta vakcinisanja: GPS nas vodi u neku zabit o kojoj nikada ranije ništa nismo čuli. Simbol naše pobede će biti mali flaster na ruci. I onda počinje dug put nazad, u naš raniji život.

Lavinija Branište je rumunska književnica. Njen prvi roman "Interior zero” je 2016. proglašen knjigom godine u Rumuniji i preveden je na nemački. Njen drugi roman "Sonia ridică mână"("Sonja se javlja ) ove godine izlazi i na nemačkom.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.