„Mi ostajemo“

„Ja u stvari i ne znam zašto sam se vratio“, kaže Nikolae Leontijev. „Čak su i moji roditelji bili iznenađeni“, dodaje smejući se. Šest godina je živeo i studirao u Rumuniji, pre nego što se vratio u Kišinjev, glavni grad Republike Moldavije.

Nikolae je gotovo izuzetak. Procenjuje se da svaki četvrti Moldavac radi u inostranstvu. I brojni njegovi prijatelji su, u potrazi za boljim životom, napustili Moldaviju. Sada su njihov dom Rumunija, Kanada, Francuska…

Nakon sticanja neovisnosti 1990-tih godina, mnogi Moldavci su se, zbog velike nezaposlenosti, iselili. Ekonomska situacija i danas je nestabilna. Republika Moldavija važi za najsiromašniju zemlju u Evropi.

Ipak, danas mladi ljudi ne odlaze samo iz ekonomskih razloga, već i zbog toga što su frustrirani zbog političke situacije. Četiri godine nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Evropska unija navodi da u toj zemlji postoje demokratski nedostaci i zbog toga je Moldaviji smanjena finansijska pomoć. Ove godine u Moldaviji su organizovani brojni protesti protiv korupcije i za nezavisno pravosuđe.

I Nikolae je nezadovoljan političarima. Čim počne o tome da priča, lice mu se uozbilji. „Da biste ovde nešto postigli morate da imate vezu. Sve je ispolitizovano“, kaže Nikolae. A onda malo razmišlja, pa objašnjava šta ga zadržava u zemlji čiju politiku prezire: „Moldavija je moja domovina. Ovde sam rođen, ovde sam doživeo prvu veliku ljubav, stekao prva iskustva.“

U moldavskoj „Silicijumskoj dolini“

Prema nekim procenama, oko milion Moldavaca poseduje rumunsko državljanstvo. S njim bez problema mogu da žive i rade u Evropskoj uniji. Među njima je i Nikolae. Ali zašto on ne koristi tu pogodnost?

Da bismo to shvatili vozimo se trolejbusom do poslednje stanice, a zatim hodamo između propalih zgrada do Tehničkog univerziteta koji jasno pokazuje svoju sovjetsku prošlost. Neposredno pre nego što se stigne na periferiju, nailazimo na modernu zgradu u kojoj radi Nikolae: „Tekvil“, mala „Silicijumska dolina“ u Kišinjevu. „Ovde se čini kao da niste u Moldaviji“, smeje Nikolae dok nas pozdravlja.

Pod krovom firme „Tekvil“ u modernim kancelarijama sa staklenim pregradama, sede mladi preduzetnici i rade na svojim laptot-računarima. U jednoj kancelariji je 3D-štampač i – sto za stoni tenis. Četvrtkom se organizuje zajednički doručak. Nikolae radi u marketingu start-ap firme „Gaus“. To je platforma za mlade programere. Poslom je zadovoljan, može da plati račune što je, na prethodnom poslu, svakog meseca bio izazov. Osnivači „Tekvila“ nadaju se da će svojim objektom, ali i „Start-ap akademijom“ koja se tu nalazi, da privuku investitore i ojačaju IT-sektor u toj zemlji. „Tekvi“l se najvećim delom finansira novcem iz inostranstva. „Naši političari ne rade ništa da zadrže mlade ljude“, kaže Nikolae.

Valeriu Gileči, zamenik predsednika moldavskog parlamenta kaže da je emigracija veliki problem za Moldaviju. „Dugoročni cilj trebalo bi da bude učiniti zemlju atraktivnijom, kako bi mladi ljudi ostali.“. On međutim ocenjuje da je to „nemoguća misija“. Kaže da ne prigovara mladim generacijama, a želju za iseljavanjem obrazlaže sovjetskom prošlošću Moldavije. Pri tom mladi ljudi – za razliku od njega – „Gvozdenu zavesu“ poznaju samo iz priča svojih roditelja.

Za državu je dijaspora, međutim, važan ekonomski faktor: Novac koji migranti šalju u domovinu, čini petinu BDP-a – u sveta postoji samo devet zemalja u kojima je taj procenat veći. Ipak, zbog emigracije, Moldavija gubi brojnu kvalifikovanu radnu snagu.

„Biram Moldaviju“

Postoje neki programi vlade za finansijsku podršku emigrantima koji se vraćaju, a koji žele da osnuju preduzeća. Nevladine organizacije kritikuju te programe navodeći da oni postižu malo uspeha. „Ponekad imaju dobre inicijative, ali one ne prolaze, jer se političari međusobno bore jedni protiv drugih“, kaže Marijana Turkan.

Zbog toga ona, sa svojom kampanjom „Biram Moldaviju“, želi da ubedi mlade Moldavce da imaju budućnost u svojoj domovini. „Od kada je to sramota ostati u svojoj zemlji“, pita se Marijana Turkan. S njom razgovaramo u kafiću u kojem se gosti sami poslužuju. Kapućino se pije iz kartonskih čaša. Marijana Turkan diskutuje o problemu migracije sa učenicom Ruksandom Tabunčić i psihološkinjom Viorikom Mokanu. „Mi ove godina na Univerzitetu imamo samo polovinu studenata u odnosu na prethodne godine“, kaže Mokanuova vidno razočarana.

Marijana Turkan je zbog problema kao što je korupcija ponekad frustrirana. Ono što je pokreće da nešto uradi, ona definiše kao „idiotsko-patriotski“ poriv. Lako je žaliti se, pa onda otići iz zemlja. Ali promeniti nešto može se samo ako se ostane, kaže. Ona recimo organizuje letnju školu u kojoj mlade uključuje u socijalne projekte i motiviše ih da se volonterski angažuju. Osim toga Turkanova organizuje i manifestacije na kojima mladi ljudi, oni koji žele nešto poslovno da postignu, govore o svojim iskustvima drugima.

Brojni Moldavci, kaže, nakon škole ne znaju šta da rade i zbog toga odlaze iz zemlje. „Ideja je da se mladi pokrenu, da svoje sposobnosti donesu u domovinu“. Učenica Ruksanda već je u to ubeđena i angažuje se volonterski u kampanji. S ponosom nosi majicu na kojoj je velikim slovima napisano „Moldavija je moj dom!“

Marijana Turkan zna da političari, uprkos svemu, moraju da učestvuju. Ona sama možda može da promeni stavove mladih ljudi, ali ne može da popravi ulice ili da poveća plate u selima da bi mladi ljudi ostali.

Nikolae je neko kome je njegova domovina veoma važna. Zbog toga želi da ostane i pomogne zemlji da se razvija. Ipak, moglo bi da se dogodi i da napusti svoju domovinu, kaže na kraju sasvim tiho. „Iako znam da to u stvari nije ispravno.“

Članak je napisan u okviru studentskog putovanja u Repuliku Moldaviju koje je finansiralo Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android