Mesec od meda i krv kalendara

Kalendar je paklena sprava. Naročito kada se zagledamo u prošlost. Tamo sve vrvi od kraljevsko-carskih intriga, ratova i sličnih performansa. Kada je juli – mesec nazvan po jednom rimskom imperatoru – onda je najbolje izležavati se u hladu nadomak plaže, u blaženoj sadašnjosti, bez ijedne misli o ljudskoj istoriji.

Ipak, između trepavica natopljenih suncem kao da vidim smenjivanje pokoljenja onih koji su gradili, rušili ubijali i bili ubijani. Rado pamtimo „njihove“ zlotvore, a još bolje „naše“ junake. Ko je „njihov“, a ko „naš“ jeste stvar trenutne političke konjukture.

Mogao bih se osvrnuti na istorijski važne vladare: Ovih dana je godišnjica bitke na Belasici. Vizantijski car Vasilije II je pre više od milenijuma zarobio petnaestak hiljada Samuilovih vojnika. Iskopao im je oči, a svakom stotom ostavio po oko da slepe odvedu kući. Odagnam tu misao, nikome pokraj ovolike svetlosti ne treba beskonačna kolona slepih vojnika. Ali i oni su, eto, tu na plaži, između bikinija i oznojene kože.

Ili bitka na Velbuždu više od tri veka kasnije. Srpski kralj Stefan Uroš je razbio bugarsku vojsku, a njegov sin, koji će ga nedugo potom zbaciti sa prestola i ostati upamćen kao car Dušan Silni, pogubio je, kažu bugarskog vladara.

Stefan Uroš je uzeo Niš kao zlatnu jabuku.

Mogao bih tako da nižem datume koji se ponavljaju poput udara mora o sprud.

Ipak, za leta u „medenom mesecu“ kako su nekada zvali juli nije na odmet setiti se, sklopljenih očiju, da istorija nije izrodila samo slavne nemani.

Johan Sebastijan Bah je umro 28. Jula 1850. u Lajpcigu. Njegova Fuga bruji nad zalivom.

Taj isti veličanstveni i skromni čovek je bio po svemu pitom, osim kad mu neko stane na žulj. Jedared je u mladosti isukao mač da proburazi nekog drskog druga, ali su ga ostali sprečili. Bah koji vitla mačem nije isti Bah koji slavi Tvorca do tada nečuvenim harmonijama. Ili jeste.

Tako na izmišljenoj plaži pred mojim unutrašnjim okom marširaju slepi vojnici, silni vladari bivaju oceubice, a jedan kantor protestantske crkve u Lajpcigu umire, dok njegovo okruženje ni jednog trenutka nema punu svest o tome da je samrtnikov život, meren po snazi notnih zapisa, bio veći poklon čovečanstvu od žitija svih tadašnjih vladara i religioznih vođa zajedno.

Kažem, kalendar je paklena sprava. Ne znam gde sam bio u ovo doba prošle godine. Ili 1979. Ili 2005. Lična istorija nam izmiče, a kalendari svako malo na nas pljuckaju krv iz istorijskih klanica. Uz nešto muzike koja zna da uteši.

Juli su u Bahovoj domovini nekada zvali „mesec meda“ – medodaj.

Na njegovom izmaku je ipak najbolje leći u hlad nadomak plaže bez i jedne misli o ljudskoj istoriji.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android