Mengele – „Anđeo smrti“" iz Aušvica
23. januar 2020.Lidija Maksimovič je kao trogodišnja devojčica u decembru 1943. došla u Aušvic-Birkenau. Nemci su njenu porodicu iz okoline Minska u Belorusiji strpali u taj koncentracioni logor.
Scene koje je videla nakon dolaska, do danas nije zaboravila. Bilo je to usred noći. Prilaz su osvjetljavali reflektori. Pripadnici SS-a su se drali, psi su lajali. Porodice su brutalno razdvajane.
I Lidija je odvojena od svoje majke i smeštena u dečiju baraku. Unutra su bili dugi redovi drvenih ležajeva. Umesto madraca, na njima je bila slama. Sve je bilo puno gamadi, pokrivači su bili tvrdi od prljavštine. Deca su patila od gladi i hladnoće. Ali, još više od gladi i hladnoće, plašila su se dolaska doktora Mengelea.
„Anđeo smrti“ dolazi u Aušvic
Jozef Mengele najstariji je sin Karla i Valburge. Imali su porodičnu firmu u Gincburgu na jugu Nemačke. Studirao je medicinu i antropologiju. Nakon toga, bio je istraživač na Institutu za biologiju nasleđivanja i rasnu higijenu u Frankfurtu.
U leto 1940. Mengele se dobrovoljno javio u jedinice SS. Tri godine kasnije, kao 32-godišnjak, poslat u Aušvic. Tada je imao čin u rangu majora. Kao logorski lekar, bio je angažovan prilikom selekcije zatvorenika. Posebno su ga interesovala deca. Pre svega blizanci i deca patuljastog rasta.
Mengele proverava da li boja očiju može da se promeni uz pomoć injekcija sa bojom. Decu operiše bez narkoze. Blizance namerno zaražava tuberkulozom i pegavim tifusom. Mnoga deca pritom umiru, druga su ciljano ubijana. Zatvorenici ga zovu – „Anđeo smrti“.
Borba za preživljavanje
Mala Lidija nije uspela da se sakrije od Mengelea. Na njoj je testirao vakcine. Nakon bezbrojnih injekcija, bila je više mrtva nego živa. Kad je njena majka krijući se ušla u dečiju baraku kako bi joj dala nešto hrane, našla je svoje dete u nesvesti. Lidija je ležala na drvenom krevetu pod visokom temperaturom.
Mengele nije bio ni bolesni sadista, niti fanatični nacionalsocijalista – napisao je Zdenek Zofka u svojoj knjizi „Gincburg u vreme nacional-socijalizma“. Taj istoričar pretpostavlja da je on bio „beskrajno ciničan“. I da je zbog toga mogao svoje žrtve da posmatra ne kao ljude, već kao „mrtvi materijal“.
Mengele beži
U januaru 1945, neposredno pre nego što je Crvena armija došla do Aušvica, Mengele beži ka zapadu. Pod lažnim imenom krio se u blizini Gincburga. U Južnu Ameriku je pobegao 1949.
Nacističkog zločinca za kojim je bila raspisana međunarodna poternica novcem je pomagala njegova porodica. Jozef Mengele poginuo je 1979. prilikom nesreće na kupanju u Brazilu. Porodica je dugo prikrivala njegovu smrt i to se saznalo tek 1985.
Pretpostavlja se da je porodica htela da izbegne kaznu – naime, nakon pet godina zločin skrivanja informacija o traženoj osobi zastareva.
Uticajna porodica
Mengeleovi su uticajna porodica. Karl Mengele, Jozefov otac, još pre rata je vodio fabriku „Mengele i sinovi“ koja je uspešno proizvodila poljoprivredne mašine. U novembru 1932, Karl Mengele je hale svoje tvornice stavio na raspolaganje za predizbornu kampanju Adolfa Hitlera. U maju 1933. postao je član NSDAP.
Nakon rata, firma posluje još uspešnije. Karl Mengele postaje odbornik u gradskom veću i drugi gradonačelnik. Godine 1952. proglašen je za počasnog građanina. Po njemu je nazvana jedna ulica. Kad je umro, firmu preuzima njegov sin Alojz, Jozefov mlađi brat. Preduzeće je u međuvremenu propalo.
Bežanje od medija
„Mengele“ – tako se javila jedna žena kad sam nazvao telefonski broj fondacije „Porodica Ditera Mengelea“ u Gincburgu. A kada sam je zamolio da zakažem termin za razgovor, odgovorila je: „Nismo zainteresovani za kontakte s medijima.“ I spustila je slušalicu.
Fondaciju je 2009. osnovao Diter Mengele, sin Alojza Mengelea. Ona je do sada u dobrotvorne svrhe dala više od 250.000 evra. Ali sa prošlošću ne želi da ima nikakve veze. I ne učestvuje u projektima obeštećenja prisilnih radnika, niti u građanskim inicijativama kojima se podseća na žrtve Jozefa Mengelea.
Građani podsećaju na Mengeleove žrtve
Zahvaljujući angažmanu profesora gimnazije Zigfrida Štajgera, u rodnom mestu Jozefa Mengelea Gincburgu podignut je spomenik Janušu Korčaku, poljsko-jevrejskom učitelju koji je 1942. ubijen u nemačkom logoru smrti Treblinki. Štajger je pokrenuo i dramsku grupu koja od 2005. izvodi komad „Potpaljivanje – ili Jizef M. i njegovi istomišljenici“.
„Kritikujemo sve lekare koji sprovode zločinačke eksperimente na ljudima“, kaže Štajger.
Iz civilnog društva došla je i ideja o podizanju spomenika žrtvama Jozefa Mengelea. Učenici gimnazije u Gincburgu predstavili su impresivnu ideju sa desetinama ljudskih očiju.
Lidija je preživela Aušvic
Lidija je doživela ulazak Crvene armije 27. januara 1945. u logor. „Nakon oslobođenja, u baraci je bilo 160 dece – od dve do 16 godina. Ja sam tu bila najduže.“ U logoru Aušvic-Birkanauu ubijeno je 200.000 dece.
Nakon rata, Lidiju je usvojila jedna poljska porodica. Dugo se smatralo da joj je majka mrtva. Tek nakon više godina, majka i dete ponovo su se pronašli.
Ali strah od doktora Mengelea je ostao. Kad bi se igrala sa drugom decom, Lidija je upozoravala: „Ne vičite tako glasno, doći će Nemci“.
Lidija Maksimovič je nakon rata završila hemiju. Udala se, pa čak i osnovala svoju sopstvenu firmu. Ali boravak u logoru ostavio je trajne posledice: „Nisam bila u stanju da stvarno i iskreno volim. Ni svoje dete nisam mogla da volim onako kako bi trebalo jedna majka.“
Reportaža iz serijala „Krivica bez kazne“ nastala je u saradnji redakcije DW na poljskom i poljskih internet-portala „Interia“ i „Virtualna Poljska“.