Meki ruski rat na Balkanu
1. septembar 2017.
„Pobeda i smena vlasti mogući su samo sa zajedničkim kandidatom – poruka koju je opoziciji u Crnoj Gori uputio Sergej Železnjak, koji za partiju Kremlja ’Jedinstvenu Rusiju’ sedi u spoljnopolitičkom odboru Dume, upućena je i ruskim biračima“, piše levičarski list Nojes Dojčland. Predsednik Vladimir Putin se sprema za svoj „verovatno poslednji“ mandat koji bi hteo da legitimiše rekordnom izbornom pobedom, a „s obzirom na ekonomske i socijalne probleme traži spoljnopolitičke uspehe.“
„Kada Rusija 2018. ponovo bude birala ko će sedeti u fotelji u Kremlju, biće to skoro četiri godine od pripajanja Krima i de fakto suverenizacije Istočne Ukrajine. Ni rat u Siriji nije baš podesan iako obnova te zemlje kreće pod ruskim vođstvom. Bliski istok nije tako blizak kolektivnoj ruskoj svesti, posebno jer tamo skoro da nije bilo ruskih žrtava“, piše berlinski list.
„S druge strane, za Balkan i na Balkanu je poslednjih vekova teklo mnogo ruske krvi. Kako tumače kritički nastrojeni stručnjaci u Rusiji i na Zapadnom Balkanu, sada Rusija počinje rat na više frontova u regionu – takozvanom mekom silom (soft power).
Strateški cilj je korekcija razvoja nakon jugoslovenskih ratnih deoba devedesetih. Tadašnjoj slaboj Rusiji je u preustrojavanju pripala tek sporedna uloga. Kako kaže poznavalac Balkana Artjom Ulunjan, Putin bi da poništi tu sramotu. U prilog mu ide, dodaje, prorusko raspoloženje u delu javnosti i establišmenta u Srbiji, Republici Srpskoj, Makedoniji i Crnoj Gori“, piše Nojes Dojčland.
Balkanskom geopolitikom se bavi i novinar Rudolf Gruber, čiji je tekst danas objavljen u Rajniše postu (Diseldorf) i Lucerner cajtungu (Lucern). Pod naslovom „Ujedinjeni protiv NATO“, on piše da „Srbija i Rusija žele da spreče da države nastale iz bivše Jugoslavije pristupe Alijansi“.
Gruber navodi da je Crna Gora, „mali brat Srbije“, izgubljena za ruske geopolitičke interese jer je nakon Slovenije i Hrvatske postala treća eks-jugoslovenska republika koja je pristupila NATO. Prema zvaničnoj Podgorici, zbog toga je pokušan državni udar i uklanjanje Mila Đukanovića, a akcijom su navodno rukovodili ruski vojni obaveštajci kojima je Srbije poslužila kao baza. „Da li bi takav scenario puča mogao da se ponovi u drugim balkanskim zemljama? To nije isključeno.“
„Srbija se pribojava da će jednog dana ostati ostrvo usred zone NATO i pokušava da spreči pristup drugih balkanskih suseda. Pre svega bivša pokrajina Kosovo, čiju samostalnost Beograd i dalje odbacuje, ne bi smela nikada da postane članica NATO. Srbija time igra u prilog geopolitičkih interesa Rusije čija je strategija na Balkanu da Zapadu napravi što više problema.“
Makedonija je sledeći kandidat za NATO, piše u članku, što već vodi teškim smetnjama u odnosima sa Srbijom. „Preduslov za ulazak u NATO i EU je, doduše, da se reši konflikt o imenu zemlje. (…) Na žalost Rusije i Srbije, izgleda da je Atina po prvi put spremna na kompromis.“
Autor završava kratki tekst osvrtom na Bosnu i Hercegovinu, gde su vlasti Federacije za ulazak u NATO, dok su bosanski Srbi strogo protiv. Novinar naziva ulazak u NATO „egzistencijalnim pitanjem“ za BiH.
Od ateizma do islamizma
Ugledni nemački radio Dojčlandfunk donosi zanimljivu reportažu, objavljenu i na njihovom portalu: „Komunistička Albanija se dičila time što je bila prva ateistička zemlja sveta. Sve religije bile su zabranjene. Mala zemlja je preopterećena povratkom slobode veroispovesti nakon diktature. Sada ima problem sa islamizmom.“
Nakon sloma diktature je religija dozvoljena, ali se njome država nije bavila. „Bez zvaničnih odobrenja su muslimanske zajednice radile ono što su i svi ostali u zemlji radili: jednostavno su gradili divlje, uz finansijske donacije bogatih država Persijskog zaliva poput Saudijske Arabije, Katara ili Ujedinjenih Emirata, ali i Turske. Sa tim novcem su u Albaniju stigli islamistički uticaji koji su dugo bili žestoko zanemarivani. Jer tokom decenija takozvanog komunizma kamenog doba u zemlji je nestao svaki osećaj za ulogu religije.“
Među 8,5 miliona balkanskih muslimana našlo se, prema procenama albanskog politikologa Enrija Hidea, našlo 600 do 900 regruta Islamske države u Siriji ili Iraku. Tako je i Albanija dobila sve opasniju islamističku scenu. „Imamo neke džamije, recimo na obodima Tirane, koje su očigledno pod uticajem radikalnih ljudi. Jedno od najvećih žarišta je mesto Cerik, sa jednom od najbrže rastućih radikalnih scena u Albaniji. Ili recimo selo Remenj iz kojeg je čak devet boraca otišlo u IS. Ali mladi ljudi se ne radikalizuju samo u džamijama, već i u drugim zgradama koje nemaju religioznu svrhu“, kaže Hide za DLF.
I poverenik premijera za borbu protiv terorizma Agron Sojati smatra da se konačno nešto mora preduzeti. Radikalizacija se, kaže, dešava kao pokušaj da se pobegne iz bede. „Šezdeset kilometara od Tirane u jednom malom mestu živi romska zajednica. Samo odatle je pet osoba otišlo u Siriju jer im je obećano da će svako dobiti 1.500 evra. A zapravo su dobili po 150 evra. Svi su se vratili“, kaže Sojati. I sada su svi pod prismotrom. Mada bi, dodaje on, bilo bolje da su na vreme dobili šansu da izuče zanat, rade i imaju pristojan krov nad glavom.
priredio Nemanja Rujević