Marina Abramović: Umetnica je prisutna – za Ukrajinu

„Pitam se šta je zadatak nas umetnika u ovom trenutku, nas ljudi uopšte. Kako možemo da pomognemo?“ Marina Abramović u intervjuu za DW govori emotivno i energično. Očigledno je da je rat u Ukrajini jako pogađa. Reagovala je samo dan nakon njegovog početka video-porukom u kojoj je rekla: „Napad na Ukrajinu je napad na sve nas. To je napad na čovečanstvo i mora se zaustaviti.“ Ona je, ističe, jasno opredeljena protiv nasilja i rata. Ali, za razliku od ranijih ratova, u Avganistanu, Iraku ili Siriji, ovaj se, kaže, oseća vrlo blizu, u sopstvenom „dvorištu“.

Ona zbog toga nije ostala samo na rečima. Pronašla je način da kroz umetnost finansijski podrži jednu humanitarnu organizaciju. U novom izdanju njenog izuzetno uspešnog performansa „Umetnik je prisutan“ (The Artist is Present) iz 2010. godine, u njujorškoj galeriji „Sean Kelly“ 16. aprila 2022. će troje ljudi koji su dali najviše novca na aukciji organizovanoj posebno za tu svrhu, imati priliku da sede nasuprot umetnice.

U Ukrajini aktivna i pre izbijanja rata

Za umetnicu koja živi u Njunorku, osećaj blizine rata, s obzirom na geografsku udaljenost, može zvučati čudno. Ali, ne bi trebalo zaboraviti da je Abramović odrasla kao ćerka partizana u Jugoslaviji, a da je više puta boravila i u Ukrajini. Prošle godine je prisustvovala na obeležavanju Holokausta u Babinom Jaru kod Kijeva.

Tamo je u oktobru 2021. svečano otvorena njena prostorno najopsežnija instalacija do sada. „Kristalni Zid plača“ (The Crystal Wall of Crying) dug 40 metara je interaktivan, a napravljen je od drvenog uglja i prošaran velikim kristalima kvarca. I na taj način je obeleženo mesto jednog od najvećih masovnih streljanja u Drugom svetskom ratu: tokom dva dana u septembru 1941. godine u „Ženskoj klisuri“, kako se na nemačkom naziva „Babin Jar“, pripadnici nemačkog Vermahta i specijalne komande SS-a streljali su 33.000 ljudi.

„Zid plača“ kao zid isceljenja

Nedaleko od memorijalnog spomenika, 1. marta je raketiran kijevski TV-toranj. Skoro da se graniči sa čudom to što tada nije oštećen Zid. Ako „Kristalni zid plača“ neoštećen preživi ovaj pakao, onda bi, smatra umetnica, on imao dvostruku simboliku. Onda bi to bilo mesto žalosti i sećanja, ali i mesto isceljenja, kaže Marina Abramović, citirajući ujedno i dalaj lamu: „Jedini način da se pobedi ubijanje jeste oproštaj“. To je, smatra, ključno za ljudskost.

To međutim nije lako, ako se ima u vidu svakodnevna eskalacija ratnih sukoba, brojne civilne žrtve i milioni ljudi koji napuštaju Ukrajinu. Oproštaj je velika reč – sada bi se trebalo pozicionirati, kaže Abramović i ističe da joj je jasno da ruske umetnice i umetnike koji se ne distanciraju od Putina – treba bojkotovati.

Umetnost koja boli

„Brza reakcija“ nikada nije bilo odlika Marine Abramović. Njeni brojni performansi u kojima se samopovređuje nikada ne traži „kik“, već transformaciju bola – poput „Tomasovih usana“ (Lips of Thomas) (1975/1993/2005), tokom koga na svoj stomak urezuje komunističku zvezdu petokraku, a potom ležeći na ledu toplotom iz fena iritira ranu do krvarenja. Njeni nastupi najčešće su lično prekoračivanje granica, ali imaju i dublje značenje.

U „Balkanskom baroku“ Marina Abramović je na Venecijanskom bijenalu 1997. godine danima u podrumu ribala krvave, smrdljive, goveđe kosti. Za taj drastičan odgovor na rat u Jugoslaviji, koji je počeo šest godina ranije, dobila je nagradu „Zlatni lav“ na Bijenalu. Od krvi žrtava se ne može oprati – ta izjava ima univerzalno važenje. Tako je i danas u ratu protiv Ukrajine.

„Umetnost ne stoji više na prvom mestu“

„Ne, u ovom trenutku umetnost nije na prvom mestu, žao mi je“, naglašava umetnica. „Kada vidim da se bombarduju bolnice iz kojih se iznose novorođenčad, onda vidim postoji mnogo važnijih stvari koje bi trebalo uraditi. Žena koja umre na porođaju u ovom trenutku je mnogo važnija od bilo čega drugog.“

Na prvom mestu je sada konkretna pomoć za te ljude, kaže ona i dodaje da se zato i odlučila da dâ svoj finansijski doprinos rimejkom performansa „Umetnik je prisutan“.

Marina Abramović je 2010. tri meseca tokom radnog vremena njujorškog Muzeja moderne umetnosti sedela ćutke, ne ustajući sa stolice, a posetioci su mogli da sednu preko puta nje. Sa tim performansom konačno je postala legenda. Ona sada na onlajn-ne platformi „Artsy“ prodaje priliku da posetioci nemo sede naspram nje u njujorškoj galeriji „Sean Kelly“, u kojoj se prikazuje i njen video-rad „Performative“. Tri najviše ponude dobile su fotografiju s potpisom umetnice, a prihod je namenjen humanitarnoj organizaciji „Direct Relief“, koja u saradnji sa ukrajinskim Ministarstvom zdravlja pruža medicinsku pomoć i podršku ljudima u Ukrajini.

„Moja generacija je rođena nakon Drugog svetskog rata i ovako nešto nisam očekivala. Sada je zaista opasno, jer smo uzdrmali Putinov ego. On ne zna da gubi i uništiće svaki kamen u Ukrajini, pre nego što je napusti“, kaže umetnica.

„Situacija je mnogo opasnija nego što mislimo. Za sve, za čitavu planetu“, zaključuje Marina Abramović. Ona ne krije strah da bi sukob u Ukrajini „mogao da dovede do Trećeg svetskog rata.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.