Marija Terezija - nekrunisana carica

Marija Terezija nije nikada krunisana kao carica: Habsburška princeza je bila vladarka, nadvojvotkinja Austrije i između ostalog kraljica Mađarske i Češke. Rođena je 13. maja 1717. i imala je samo 23 godine, 1740. kada je stupila na austrijski presto. Vladar je bio njen suprug, Franc Stefan, ali je u stvari ona sama vodila poslove vlade u Habsburškoj monarhiji. Pet godina kasnije, kada je njen muž postao car Svetog rimskog carstva, Marija Terezija - kao i svaka supruga cara - dobija titulu carice. Ona je jedina žena u istoriji Habsburške monarhije koja postaje vladarka.

Marija Terezija - lepa žena

Marija Terezija je verovatno najčešće portretisana žena svog vremena, ali sigruno ne samo zbog svoje moći. Savremenici je opisuju kao veoma lepu ženu, posebno u mladosti. Lepo oblikovano lice, veselog izraza, visoko čelo, plava kosa crvenkastog sjaja, velike svetlo plave oči - tako caricu opisuje pruski ambasador na Bečkom dvoru. Međutim, on je takođe rekao da - zbog brojnih porođaja, a i gojaznosti, deluje vrlo tromo.

Njeni omiljeni ljudi

Njenom suprugu to nije smetalo. Njihov brak je u stvari trebalo da obezbedi ravnotežu moći na evropskoj političkoj sceni. Međutim, njih dvoje je vezivala prava, duboka ljubav, koja se ogledala i u tome što su dobili šesnaestoro dece. Dobro su se poznavali, još pre venčanja 1736. jer je mladoženja dugo živeo na Bečkom dvoru. Uprkos činjenici da je Franc Stefan imao brojne ljubavne afere, njihov brak se smatra srećnim. 1765. kada car neočekivano umire, nakon 29 godina braka, Marija Terezija piše: Izgubila sam muža, prijatelja, jedino što sam volela.

Marija Terezija se s ljubavlju brinula o deci - jedanaest ćerki i pet sinova. Samo desetoro doživljava odraslo doba, među njima su dva buduća cara.

Omiljeni neprijatelj

Njen prvi veliki politički izazov doživela je ubrzo nakon stupanja na presto. Nekim evropskim vladarima se nije dopalo što je postala tako moćna vladarka. Među njima je i kralj Pruske Fridrih II. koji 1740. počinje ratove koji se završavaju 1748. Marija Terezija gubi Šlesku, vojvodstva Parmu i Piaćencu. Pruski kralj za nju ostaje "čudovište" i "bedan kralj".

Sveobuhvatna reforma države

Marija Terezija, koja sebe od 1745. naziva Rimskom caricom, potajno se ipak divila pruskom kralju. Jer, delimično po uzoru na Pruse donosi dugotrajne reforme u duhu prosvećenog apsolutizma. Ona je reformisala i udvostručila snagu svoje vojske. Sledi reforma pravosuđa sa uspostavljanjem vrhovnog suda. Stvara strukturu za bolju politiku obrazovanja koja podrazumeva obavezno opšte obrazovanje. Za vreme njenog vladanja uvode se jedinstvene mere za dužinu i težinu.

I Beč se menja: nastaju zgrade berze i Burgteatar. Ulice se popločavaju. Iznad svega, Šenbrun se proširuje i od lovačkog zamka se pretvara u reprezentativnu palatu – postaje omiljeni dvorac carice.

Religiozna i netolerantna

Marija Terezija je bila veoma religizona katolkinja, bez i malo razumevanja za druge vere. Protestanti su bili tlačeni, proganjani u slabo naseljene oblasti današnje Rumunije. Nije imala milosti ni prema Jevrejima. 1744, ili oko četiri godine nakon stupanja na presto, ona je 20.000 Jevreja proterala iz Praga, delom čak iz cele Češke. Takva je bila sve do smrti.

Celog života se borila protiv nemorala i osnovala Sud nevinosti na kojem je suđeno prostitutkama, preljubnicima, sodomistima ili homoseksualcima. U zavisnosti od težine prestupa, kazna je mogla da bude  javno šibanje, prognanstvo ili smrtna kazna. Pritom, ljubavnici u njenom krevetu nisu morali da strahuju od tog suda.
Nakon smrti muža, kada na presto dolazi njen sin Josif II, dolazi je do delimičnog popuštanja. Njihovo odnos je bio veoma težak i pun sukoba, jer Josif vodi politiku u duhu prosvetiteljstva, koju majka delimično osuđuje kao anti-crkvenu.

U čast carice

Marija Terezija je umrla 29. novembra 1780. sa 63 godine, u svom rodnom Beču. Austrija slavi njen 300. rođendan ove godine. Sredinom marta otvorene su izložbe na četiri lokacije u Austriji i publika će moći da ih razgleda do 29. novembra 2017. godišnjice njene smrti.