Manje turizma, više razgovora

Ministri spoljnih poslova sedam najrazvijenijih industrijskih zemalja imali su za razgovore u Libeku jedva 24 sata na raspolaganju. Međutim, ako se izmeri vreme koje im je bilo na raspolaganju za nesmetane razgovore, onda je to znatno manje. Opsežan okvirni program progutao je dosta vremena. Ceremonijalni doček sa horom, upisivanje u zlatnu knjigu grada, kratak izlet brodom, zajednička fotografija, konferencija za novinare. Za ozbiljne razgovore o gorućim temama kao što su konflikt u Ukrajini, atomski razgovori sa Iranom ili bliskoistočni sukobi, nije ostalo puno vremena.

Osim toga, umesto sedam, u Libeku je bilo uglavnom šest ministara spoljnih poslova, pošto je američki državni sekretar Džon Keri, predstavnik još uvek vodeće i najmoćnije industrijske nacije na svetu, došao tek drugog dana i ostao samo nekoliko sati. Morao je da kod kuće, pred Kongresom, odgovara na pitanja o pregovorima sa Iranom. Američka vlada je pod ogromnim pritiskom Republikanaca koji žele da spreče sporazum sa tom zemljom.

Malo vremena za razgovore

Dakle, stvarno je bilo malo vremena za razgovore o brojnim krizama koje potresaju svet. Stoga nije veliko iznenađenje da Samit u Libeku nije doneo neke konkretne rezultate osim zajedničkih izjava. No, to i nije bio smisao sastanka. Na njemu je trebalo da se izvrše pripreme za sastanak šefova država i vlada G7, koji će se održati u junu u bavarskom dvorcu Elmau.

Da li je susret šefova diplomatija G7, koji je grad Libek i njegov javni život blokirao dva dana, bio suvišan? Ne, taj se susret ne može tek tako diskvalifikovati. Pri takvim sastancima reč je o tome da se razgovara bez pritiska koji bi nalagalo savetovanje o konkretnim problemima i traženje rešenja za krize. To je suština diplomatije. Kada bi inače šefovi diplomatije najvažnijih industrijskih zemalja imali priliku za tako nešto?

Doprinos miru u svetu

Naravno, može se kritikovati, poput poslanika Levica Jana van Akena, da G7 ne zastupa većinu stanovništva sveta, te da bez Rusije nisu moguća rešenja većine sukoba. No, taj argument se može i obrnuti. Pošto zastupaju glavne industrijske zemlje sveta koje raspolažu sa više moći nego ostali, tih sedam ministara imaju veću odgovornost za stanje u svetu nego ostali. Niko ne bi ozbiljno mogao da dovede u pitanje dobru volju nemačkog šefa diplomatije Franka Valtera Štajnmajera kao domaćina ili njegovih kolega iz ostalih zemalja da se doprinese deeskalaciji smrtonosnih sukoba koji ugrožavaju svetski mir.

Susret je bio i koristan i važan. Imao je smisla. Međutim, bilo bi bolje da je ostalo više vremena za konsultacije. Bilo bi primerenije kada bi G7 ponovo bio to što je bio na skromnim počecima, sedamdesetih. Manje turizma, manje opsežnih priprema, a više vremena za političku razmenu mišljenja, koja je hitno potrebna.