Mani je pao u provaliju
29. septembar 2020.Mani ima 14 godina. Pešice je prolazio uskim krijumčarskim drumom u Zagrosu, planini na granici Irana i Iraka. Na leđima je nosio četiri džaka, ukupno 25 kila. Mani je išao polako i teško disao. Zagros je na nekim mestima visok i do 4.000 metara, a put je težak.
Ali on i njegovi drugovi su bili otkriveni – otkrili su ih iranski graničari. Manija je obuzela panika, hteo je da pobegne. Okliznuo se i naočigled drugova se strmoglavio u provaliju. Teško je povredio glavu.
Učenicima trebaju telefoni
„Mani je jedan od mnogih“, objašnjava Ribin Rahmani u razgovoru za DW. Ovaj kurdski aktivista za ljudska prava poznaje Manija i njegovu porodicu. Dečak je živeo sa majkom i desetogodišnjom sestrom u malom selu u zapadnoj iranskoj pokrajini Kermanšah na granici sa Irakom, priča Rahmani. Prošle godine je završio školu sa najboljim ocenama. Ove godine je trebalo da sestra i on nabave pametne telefone da mogu da učestvuju u digitalnoj nastavi.
Zbog pandemije, roditelji u Iranu treba sami da odluče da li će deca ići u školu ili ostati kod kuće. Za nastavu na daljinu im treba internet – ali to je, baš kao i telefon, u mnogim malim gradovima i selima Irana misaona imenica.
Da bi zaradio novac za polovni telefon, Mani se upustio u opasni posao kao kolbar. To na farsiju znači „onaj koji nosi teret“. On ilegalno prenosi robu preko granice između Iraka i Irana. Za mnoge u tom kraju je kolbar glavno zanimanje, a često i jedini izvor zarade za familiju. Tu žive sunitske manjine u većinski šiitskom Iranu, među njima i oko osam miliona Kurda.
„U kurdskim područjima ima puno kolbara. Među njima je sve više mladih i žena“, kaže Ribin Rahmani. On živi u Engleskoj i radi za jednu mrežu kurdskih aktivista za ljudska prava. Oni se angažuju oko siromašnih nosača tereta na području planine Zagros.
„Ekonomska kriza u Iranu vodi tome da je posao kolbara sve popularniji“, objašnjava Rahmani. Drugih mogućnosti za zaradu naime i nema. Iranska provincija uz granicu sa Irakom važi za siromašnu: infrastruktura je mizerna, nezaposlenost visoka i postoji hroničan manjak bolnica i škola.
Velik rizik, velika zarada
Šverc je unosan posao. Najtraženija roba koja dolazi iz kurdskih autonomnih područja na severu Iraka su računari, kozmetika, cigarete i alkohol. Ali tu su i veće stvari, kao što su televizori ili usisivači. Alkohol je u Iranu zabranjen, i na crnom tržištu može skupo da se proda. Recimo karton sa 24 flaše piva u Iraku košta svega jedan američki dolar, a u Iranu dvadeset.
Nosači za jednu porudžbinu moraju da prepešače po petnaest kilometara. Kao honorar, u zavisnosti od robe koju prenose, dobijaju deset do 25 dolara po turi. Ali iranski graničari imaju naredbu da pucaju na krijumčare. Vlasti u Teheranu kažu da se ovim putem švercuje i oružje iz kurdskih područja u Iraku.
Deo granice je pod kontrolom kurdsko-iranskog pokreta otpora. Oni ne veruju da će Teheran Kurdima da omogući veća kulturna prava i sanjaju, jednako kao i mnogi Kurdi u Iraku, Siriji i Turskoj, o nezavisnoj i ujedinjenoj kurdskoj državi. „Iranska Vlada na to nema odgovor i zato hoće da rešava društvene i ekonomske probleme u kurdskim područjima uz primenu sile“, kaže Rahmani.
Smrt na granici
Prema tvrdnjama kurdskih organizacija za zaštitu ljudskih prava, mesečno 14 kolbara izgubi život – neki u nesrećama, druge ubiju pogranične patrole. „Ali i oni su državljani ove zemlje“, naglašava iranski poslanik u parlamentu Džalal Mahmudzadeh.
On je i sam Kurd i optužuje Vladu predsednika Hasana Rohanija da zapostavlja mlade ljude u kurdskim područjima. Umesto da im osiguraju radna mesta, na njih se puca, kaže Mahmudzadeh, iako nije svaki kolbar opasni i naoružani švercer.
Mahmudzadeh i drugi kurdski poslanici nameravaju da pokrenu zakonsku inicijativu da se zabrani pucanje na nosače i da se otvore legalne trgovačke rute. Ova inicijativa nije nova – o njoj je već bilo reči pre šest meseci. Tada je dvoijcu mladih kolbara zahvatila lavina pri prelasku granice. Dva dana je potraga za njima bila na naslovnim stranicama iranske štampe. Na kraju su mladići pronađeni – mrtvi.
I sudbina Manija je naišla na veliko zanimanje medija. On je brzo prebačen u Teheran gde je operisan u jednoj dobroj bolnici. S obzirom na okolnosti, on se sada oseća dobro. Jedna socijalna organizacija, koja sarađuje sa uredom religioznog i političkog vođe Irana, uz veliku medijsku pompu je preuzela sve troškove lečenja.
Ali sa borcima za zaštitu ljudskih prava Mani i njegova majka sada više ne žele da pričaju.