Male šanse za novu izbegličku politiku
29. jun 2020.Oko 80 miliona ljudi je u izbeglištvu širom sveta, procenjuju Ujedinjene nacije – više nego ikad. Svaki stoti stanovnik planete morao je da napusti dom i taj migracioni pritisak ostaće čak i kada prođe pandemija tokom koje su granice mnogih država strogo kontrolisane.
Evropska unija zapravo ima jasna pravila o azilu. Takozvana Dablinska pravila kažu da je za potražioce azila nadležna isključivo ona država EU u koju su prvo kročili. Već pogled na geografsku kartu pokazuje da će to mahom biti Grčka ili Italija, u manjoj meri Bugarska, Španija i Malta.
Još se krajem 2015, kada se broj tražilaca azila drastično povećao, pokazalo da je sistem neodrživ. „On se više ne može popraviti pojedinim izmenama. Treba nam sasvim novi početak“, kaže jedan portparol nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova.
Odluke već na granici?
Nemačka, evropska država sa najviše zbrinutih potražilaca azila, godinama se zalaže za reformu. Na leto 2016. je čak Evropska komisija izašla sa konkretnim predlogom, ali je on propao pred državama koje uopšte ne žele da primaju migrante. To su, pre svih, Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka, četiri zemlje koje čine takozvanu Višegradsku grupu.
Druga polovina ove godine, kada Nemačka predsedava EU, biće prilika za novi pokušaj reforme.
Doduše, glavna ideja konzervativnog nemačkog ministra policije Horsta Zehofera uopšte se ne dopada aktivistima koji se zalažu za prava izbeglica. Zehofer hoće velike azilantske centre na spoljnim granicama EU. Tamo bi se načelno proveravalo da li došljaci uopšte imaju šanse da dobiju azil. Tek ko prođe tu proveru, može dalje.
„Spremni smo da primimo one kojima treba zaštita“, rekao je Zehofer. „Ali mora da postoji i pravna država kako bi se ljudi kojima ne treba zaštita vratili u zemlje porekla.“
Nemački Demohrišćani već dugo ponavljaju da su otvorene granice za migrante problem. Jer, kako za DW kaže poslanik Patrik Zenzburg, valja izbeći takozvani „pull“ efekat, kada još više migranata kreće na put jer vidi da su oni pre njih došli gde su hteli.
Vibke Judit iz organizacije „Pro Azil“ oštro se protivi Zehoferovoj ideji. Kaže, takvi centri na spoljnim granicama EU bili bi tako ogromni da bi se u njima, kao u zatvoru, predugo čekalo na odluku. Osim toga, postupak izveden na brzinu ne bi mogao da bude fer, smatra ona.
„U postupku azila se odlučuje da li se priznaje da je neka osoba izložena progonu. Time se odlučuje o egzistencijalnim pitanjima, a to može značiti razliku između života i smrti“, kaže Judit za DW.
Demohrišćanin Patrik Zenzburg smatra da svako ima pravo da traži azil i zaslužuje da njegov slučaj bude ispitan. „Ali mislim da je bolje da se to desi na uređen način, a ne da ljudi budu upućeni na krijumčare i da, u najgorem slučaju, tako rizikuju živote.“
Ovaj političar optužuje organizacije poput „Pro Azila“ da se bore i za ostanak ljudi bez prava na zaštitu u Nemačkoj. „Ali to nije smisao i cilj izbegličkog prava.“
Rešenje je u parama?
Premda pritužbe na Zehoferovu ideju imaju i Socijaldemokrate, manji koalicioni partner u berlinskoj Vladi, glavna prepreka bilo kakvim promenama su zemlje Višegradske grupe. Deluje gotovo beznadežno kada Patrik Zenzburg traži da se „sve države EU uključe u prijem migranata“. Do sada nisu pomogli ni pritisci ni apeli.
Jedno vreme je u Nemačkoj figurirala ideja da se državama koje ne žele izbeglice ukine deo sredstava iz briselske kase. U međuvremenu kao da je pobedila malo drukčija ideja – zemlje koje neće migrante, mogu da „plate“ da ih primi neko drugi. „To znači da ne mogu sasvim da izbegnu odgovornost“, kaže nam Ute Fogt, političarka nemačkih Socijaldemokrata.
Deo plana je i da zemlje u razvoju iz kojih potiče veliki broj migranata dobijaju više razvojne pomoći ukoliko uredno primaju svoje državljane nazad. Ranije se dešavalo da posebno države severne Afrike ne žele da prime svoje građane čiji su zahtevi za azil odbijeni u Evropi.
Računica ministra Horsta Zehofera je jasna – odbijanje dela migranata već na granicama i povratak ili deportacija mnogih drugih u domovine, smanjili bi ukupan broj došljaka. Tako bi mogle da se odobrovolje i neke države EU koje sada malo ili nimalo učestvuju u prihvatu azilanata.
Zvanično bi predlog trebalo da stigne od Evropske komisije, a ona je zabavljena traženjem kompromisa u svađi oko sedmogodišnjeg budžeta EU, posebno oko fonda za pomoć članicama koje su najteže pogođena pandemijom.
Zato i nemački ambasador pri EU Mihael Klaus kaže da ovo predsedavanje u znaku korone neće biti ono za šta se Nemačka „spremala godinama“. On je pesimista kada je u pitanju dogovor o novom sistemu azila, i to manje zbog pandemije, a više zbog poznatih otpora u nekim državama. „Ljudi su kod te teme i dalje ukopani u rovove.“