Male zemlje balkanske i velika politika

Veze Kosova i Sjedinjenih Država su jake, piše Martina Čarnovska u svojoj redovnoj rubrici East Side Stories u bečkom listu Viner cajtung. „U ratnim godinama su SAD bile odlučujuće umešane u vojnu intervenciju NATO krajem devedesetih, baš kao i u kasnije mirovne misije. Vašington je preko svoje ambasade čak imao uticaj i na unutrašnje političke teme. Navodno su neki vodeći funkcioneri na Kosovu postavljani u dogovoru sa Amerikancima. Do danas pred mnogim administrativnim zgradama u Prištini i drugim gradovima pored zastave EU visi i američka zastava."

Zato su, piše autorka, predsednički izbori u dalekoj Americi na Kosovu praćeni sa posebnom pažnjom. „Za ovu balkansku zemlju bi bilo bolje da Tramp nije pobedio, kaže zelena političarka Ulrike Lunaček, izvestiteljka Evropskog parlamenta za Kosovo. Budući predsednik Amerike je tokom kampanje izražavao oduševljenje ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. A Rusija se na razne načine trudi da ostvari svoj uticaj na Balkanu i postavi balvane na put regiona ka Evropskoj uniji."

U tekstu je prenet i stav potpredsednice kosovske vlade Edite Tahiri koja vodi pregovore sa Beogradom i tvrdi da je ruski uticaj vidljiv i u tim pregovorima. Prema njenom mišljenju, uticaj Moskve je odgovoran za višemesečnu blokadu pregovora. „Beograd mora da se odluči između Brisela i Moskve", rekla je Tahirijeva. U tekstu se dodaje: „S jedne strane Srbija vodi pristupne pregovore sa EU, a sa druge izvodi zajedničke vojne vežbe sa Rusijom i Belorusijom. Takođe se opire sankcijama koje su Evropljani uveli Kremlju zbog konflikta u Ukrajini."

Novinarka austrijskog lista ovako zaključuje svoj tekst: „Za Evropsku komisiju, koje je nedavno predstavila redovne izveštaje o napretku zemalja-kandidata, ovo jedva da je naišlo na pažnju. Fokus Brisela je na naporima pojedinih zemalja u jačanju pravne države, borbi protiv korupcije, poštovanju ljudskih prava ili slobode mišljenja. Ali sve to može biti podriveno uticajima spolja."

Oči u oči s „pučistima"

U susednu Crnu Goru otisnuo se Martin Lajdenfrost, austrijski novinar i dobar poznavalac Balkana, koji svoja vickasta zapažanja objavljuje u berlinskom levičarskom listu Nojes Dojčland. Lajdenfrost o navodnom pokušaju puča na dan izbora u Crnoj Gori piše da „unapred ne veruje nikome" i da je hteo da „pogleda u oči" navodnim pučistima. A to, prema zakukuljenim saopštenjima zvanične Podgorice, moraju biti i vođe Demokratskog fronta (DF) mada se u saopštenjima pominje samo „jedna opoziciona grupacija".

Tako se Lajdenfrost u Podgorici sreće sa Milanom Kneževićem, članom predsedništva DF. „Milan Knežević diše srpski. U hodniku je okačena slika jednog srpskog boja, zvanično proglašeni crnogorski jezik ne priznaje. (…) Moram prvo da ga pitam da li je planirao puč, ali on se na to krivi od smeha. Njegova razdraganost me zapanjuje. Zar državna sila ne može svakog trena da ga uhapsi? Ovaj 36-godišnjak se već valja od smeha: Da, tu je mrtva trka između mene i mog starijeg kolege Mandića. Mi smo mala zemlja sa velikim državnim udarima! Kune se da niko iz DF ne poznaje uhapšene.

Navodi nelogičnosti: do sada se terete isključivo strani državljani; jedan od dvojice organizatora, riđobradi četnik i veteran iz Donbasa Sinđelić, predao se neobično dobrovoljno crnogorskoj policiji. Vest o pokušaju puča stigla je do birača na jutro izbornog dana i to je donelo Đukanoviću dva do tri mandata više. To bi moglo da bude dovoljno za nastavak vladavine. Knežević govori o turskom scenariju, kaže da je Đukanović pučista, a da je zapravo planiran atentat na vođe DF; zato je ministar unutrašnjih poslova pozvao da se na izborni dan ne ide pred parlament. Ćelavi Srbenda prebacuje Đukanoviću da je manipulisao rezultate referenduma o nezavisnosti još 2006."

Novinar Lajdenfrost podseća da je, prema scenariju navodnog puča, grupa prerušena u policajce trebalo da ubije desetine pristalica opozicije kako bi isprovocirala haos. Autor se pita koliko može da veruje Kneževiću: „Da li verujem da bi za sumanuto osvajanje vlasti pristao da se pobiju njegove pristalice? Iako njegov smeh ne zrači čistu nevinost – teško. Da li verujem da prorusko-velikosrpske ludake neko može podstaći na svakakve ideje? Jašta. Da li verujem da bi Đukanović bio u stanju da produžetak svoje 25-godišnje vladavine obezbedi inscenacijom puča? Sto posto. Taj čovek je bezočnik, jednom je jednu aktivistkinju koja je kritikovala korupciju dezavuisao pornićem sa psom."

Tekst u listu Nojes Dojčland završava se ovako: „Trebalo bi da je EU na potezu. Crna Gora je pristupni kandidat – i Knežević je za EU. Novi izveštaj o napretku zvuči pozitivno, dok opozicioni bojkot prve sednice parlamenta komesar za proširenje Han naziva nezrelim. Knežević – i tu mu verujem – smatra da je loš znak ako je država poput Crne Gore vodeći kandidat za pristupanje EU. Takva EU će nestati pre nego što joj Crna Gora pristupi."

Dva gledišta na selefije

Švajcarski javni servis SRF emituje polusatnu radijsku reportažu o selefijama u BiH. U pratećem tekstu na portalu piše: „Nakon rata u Bosni i Hercegovini su se u mnogim napuštenim srpskim selima, duž nekadašnje linije fronta, naselile takozvane selefije. To su bosanski muslimani sa svojim porodicama. Oni su najčešće u ratu bili u kontaktu sa arapskim ratnicima, koji su pohitali da pomognu braći po veri i u zemlju doneli selefijsko tumačenje islama", piše SRF i napominje da je iz tih sela u rat u Siriji i Iraku otišlo 250 ljudi. „Jedan deo njih se vratio i sada im se sudi, jer su bosanske vlasti uvelu zabranu odlaska u džihad."

„Poseta selefijskim selima pak pokazuje da situacija tamo nije tako dramatična kako se o njoj piše. Mnogi Srbi, hrišćani, vratili su se u svoja sela i žive u miru sa selefijama. Mnogi domaći politikolozi i sociolozi komentarišu da najveći broj selefija u toj zemlji doduše živi u skladu sa načelima svoje vere, ali da time ne krše zakon", piše SRF, ali naglašava da se uprkos tome „opasnost mora uzeti za ozbiljno jer pojedinci mogu da se radikalizuju i pribegnu nasilju. A Bosna i Hercegovina kao država nije sposobna da se  zbog nerazrešenih ratnih konflikata suoči s tim problemom."

„S jedne strane srpski nacionalisti na selefije gledaju kao na veliku pretnju, a s druge strane su muslimani koji ih brane i negiraju problem", piše SRF i zaključuje da „politička instrumentalizacija sprečava rešenje problema".