Makronovo neprijatno iznenađenje
21. april 2018.
Govor Emanuela Makrona u Evropskom parlamentu je bio hitac kojim je označen start predizborne kampanje za izbore za Evropski parlament 2019. I pošto smo čuli lepi govor, još uvek ne znamo da li će francuski predsednik pokušati da u Evropi učini ono što je pokušao u Francuskoj pre samo godinu dana. Da uništi postojeće političke stranke i da stvori novu proevropsku platformu čije je jezgro odbacivanje statusa kvo. Da li će rizikovati da do te mere izazove stranke konzervativnog centra – koje su na vlasti u velikom delu Evrope – da će doći do zle krvi između njega i kancelarke Angele Merkel? I kako će se postaviti prema sve većoj zategnutosti između Istoka i Zapada u Evropi? Kako će u evropski projekat uneti novu demokratsku energiju – posebno u društvima koje njegove govore čitaju samo kao prevode?
Već stolećima, u Francuskoj postoji jaka povezanost politike i poezije – i Emanuel Makron je veran toj mešavini. Dokazao je da ima i talenta za dramatizaciju kada je govorio o evropskom novom „građanskom ratu" i opasnostima nacionalizma i rekao da ne želi da pripada „generaciji mesečara". Postao je neugodan za svoje političke protivnike na desnoj strani političkog spektra u Evropi jer se pozicionirao kao zaštitnik evropskih vrednosti – ne samo spram autoritarnih vladalaca van Evrope (Rusija, Kina, Turska), već i protiv „iliberalnih" kod kuće (Mađarska, Poljska). Stekao je poene i političkim pragmatizmom kada se udaljio od klasičnog federalističkog diskursa koji zagovara većina francuskih progresivaca i nije argumentovao samo u korist „Sjedinjenih Evropskih Država" već i za zajednički evropski digitalni porez koji bi ojačao Brisel.
Oprezni vizionar
Francuski predsednik se opredelio za ulogu opreznog vizionara. On je političke opcije za koje se zalaže nagovestio umesto da ih jasno izgovori. Njegov govor je bio retorički snažan, ali su posebno upadljive bile stvari o kojima Makron nije govorio. Francuski predsednik je bio sumnjivo tih kada se radi o reformi evrozone koja je bila glavna tema njegovog govora na Sorboni prošle godine. Njegovo ćutanje je jasan signal za teškoće u nemačko-francuskim pregovorima o evropskoj monetarnoj uniji. On takođe nije govorio ni o stavu Evrope o slobodnoj trgovini i bio je politički neprecizan kada je govorio o migraciji ili temi odnosa Evrope i SAD.
General Šarl Degol je jednom primetio: „Pravi vođa uvek ima nekog aduta u rukavu, iznenađenje koje drugi ne mogu da shvate, i koje može da dovede javnost u stanje oduševljenja". Iznenađenje koje je Makron izvadio iz rukava bila je njegova poruka o budućnosti širenja EU. „Neću da se Balkan okrene Turskoj ili Rusiji", rekao je francuski predsednik u Strazburu. No, dodao je i da neće Evropu koja već i sa 28 (uskoro 27) članova loše funkcioniše i koja bi ipak odlučila: „Možemo u trku da povećamo broj članova na 30 ili 32 – sa istim pravilima"
Makron se ravna prema biračima iz Zapadne Evrope
Ima nečeg u tome. Većina Evropljana bi mu dala za pravo kad kaže da nema smisla da se govori o proširenju ako još nema odluke o tome šta bi Unija uopšte trebalo da bude. Trenutno definitivno nema oduševljenja za proširenje – bez obzira da li se govori o Balkanu, Turskoj ili Ukrajini. Upitani za želje o budućoj veličini EU, mnogi evropski birači bi radi bili za njeno smanjenje – a ne za proširenje.
No, konkretno dejstvo Makronove poruke je pollitička katasatrofa. Primedba Žan-Klod Junkera da je jedina alternativa za integraciju Balkana u EU rat u regionu, paradni je primer za banalnost kao spas u poslednji čas. Jer, Makronova poruka nosi u sebi iskru koja bi mogla da dodatno pogorša stanje u regionu. Bugarska, koja trenutno pedsedava Evropskom unijom, ima sve razloge da optuži Makrona da će pažljivo pripreman samit o Zapadnom Balkanu koji se održava u maju delovati - kao vic. Evropska komisija ima razloga da Makronovu primedbu shvati kao zabadanje noža u leđa. Proevropski reformisti u balkanskom regionu imaju sve razloge da optuže Makrona da im potkopava pozicije.
„Konstruktivna višeznačnost" je dugo bila strategija koju je Brisel preferirao u ophođenju sa Balkanom. Kada se radi o članstvu država Zapadnog Balkana u EU, političari EU rado kažu da je jedino pitanje: „kada?" – U stvarnosti niko – ni u Briselu ni u Beogradu – ne veruje da će 2025. neka od tih zemalja biti članica EU. No, dok se igra EU dosad zvala „vrata su otvorena", Makron je rešio da ih zatvori – bar na trenutak. Ne možemo ga zbog toga optuživati. Ali ono što mu možemo zameriti jeste da „zamrzavanje" proširenja bez alternativne strategije može doprineti produbljivanju krize na Balkanu i slabljenju pozicije EU u regionu. Bilo je jasno i da, kada Makron, obražajući se biračima, govori o „Evropljanima", misli pre svega na birače iz Zapadne Evrope.
Ivan Krastev je direktor Centra za liberalne strategije u Sofiji i jedan od osnivača trusta mozgova Evropski savet za spoljne odnose. Od 2015. redovni piše za evropsko izdanje Njujork tajmsa. Objavio je knjigu „Posle Evrope" (izdavač Zurkamp 2017).