Nije baš uobičajeno da se u dvorištu ugledne pariske Sorbone puštaju rok-pesme. Ali, kada je u sredu (21.10.) iznošen kovčeg s posmrtnim ostacima Samuela Patija, niko se nije čudio zbog zvuka pesme irskog rok benda U2 – „One“. Bila je to omiljena pesma profesora istorije i geografije, kojeg je brutalno ubio islamistički terorista.
A te večeri sećanja na Patija slutilo se i da će „One“ (Svi smo jedno) postati borbena mantra Emanuela Makrona. Ali kurs konfrontacije koji je otada zauzeo francuski predsednik, nosi sa sobom i opasnosti.
-pročitajte još: Između slobode mišljenja i „odvratnih karikatura“
Francuska na kolenima
Svirepo ubistvo uznemirilo je ionako podeljeno društvo. Malo toga je ostalo od onog nasmejanog lica tek izabranog predsednika u noći izborne pobede 2017, i od njegove izjave da su Francuzi s njim izabrali „nadu i žudnju za budućnošću“. Bila je to pobeda nad Nacionalnim frontom Marin Lepen, nad jednom strankom koja pre svega pobuđuje strah i mržnju.
Međutim, prava reč koja opisuje Makronovu eru postala je reč „kriza“. Nakon protesta „Žutih prsluka“ usledili su štrajkovi koji su mesecima paralisali zemlju. Sada je tu pandemija korone koja je do sada odnela 35.000 života. Zemlja je na kolenima. Francuzi bi sada uveče trebalo da sede kod kuće, jer ne smeju da izlaze napolje. U toj situaciji, Francuskoj je zajedništvo potrebnije nego ikad.
Napad na francuski identitet
A onda se dogodilo bukvalno pogubljenje Samuela Patija. Nastavniku je ubica na putu kući odrubio glavu. Pati je na času pokazao sporne karikature proroka Muhameda.
Ali, činjenica da je njegova smrt izazvala tako snažne reakcije ne može se objasniti samo njegovim varvarskim ubistvom. Njegovo ubistvo za mnoge je napad na temelje francuske nacije. Francuzima ništa nije svetije od „sekularizma“, radvojenosti religije i države s jedne i s druge strane sistema javnog obrazovanja, koji je vrednostima „Republike“ oblikovao generacije učenika.
Makron kreće u borbu protiv zajedničkog neprijatelja svih slobodoljubivih ljudi – islamskog fundamentalizma. Prethodnih dana najavio je niz mera za reformu islama i sprečavanje uticaja iz inostranstva na džamije u Francuskoj. On želi da Francuze zaštiti od religioznog terora.
To je razumljivo i ima smisla. Ali, debatu otežava insistiranje na „sekularizmu“. Ubijeni profesor Pati je onim učenicima kod kojih bi karikature mogle da povrede verska osećanja ponudio da napuste prostoriju ili skrenu pogled u stranu.
S druge strane, Makron je glasno zahtevao „pravo na blasfemiju“ (bogohuljenje), najavio zakon protiv „islamskog separatizma“ i paušalno označio islam kao religiju koja je u krizi širom sveta. Njegov ministar unutrašnjih poslova Žerar Darmanen nedavno je tvrdio da je bio šokiran kada je u supermarketima video police sa halal i košer mesom. Ljudi već tu počinju da se odvajaju u paralelna društva, rekao je ministar.
Gde je zakazala Republika?
Od masakra u redakciji satiričnog lista „Šarli Ebdo“ u januaru 2015, u Francuskoj je u islamističkim napadima ubijeno 260 ljudi. Francuska u tom smislu zauzima zastrašujuće prvo mesto u Evropi.
Francuska je, dakle, i pre Makrona živela sa opasnošću od islamizma. A da bi se to uspešno suzbilo, potrebno je više od oštrih reči i simbolične politike. Nigde u Evropi ne živi toliko mnogo mladih muslimana na margini društva i bez perspektive kao u Francuskoj. Islam im pruža identitet koji im francuska nacija očigledno ne nudi – čak ni nakon dve generacije i nezavisno od sistema javnog školstva.
To nije opravdanje ili izvinjenje, ali jeste važno za analizu problema. Mora se razmišljati o tome zašto je privlačnost islamizma toliko velika. I gde je zakazala Republika.
Makronov zadatak je kao hodanje po žici: on mora da stavi pod kontrolu politički islam u Francuskoj, bez da 5,4 miliona muslimana koji žive u toj zemlji stekne osećaj da su pod generalnom sumnjom. To je izazov, koji Emanuelu Makronu ne sme da se izjalovi. Njemu je mnogo teže nego njegovoj protivnici na predstojećim izborima za godinu i po dana. Marin Lepen obično ima mnogo jednostavnija rešenja.