U Severnoj Makedoniji i Albaniji vlada razočaranje. To je razumljivo. Prema mišljenju Evropske komisije, Evropskog parlamenta i predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska, obe zemlje zapadnog Balkana su ispunile uslove za početak pregovora sa EU.
Od 2003. se njima i ostalim balkanskim zemljama u izgled stavlja pristup EU. Severna Makedonija uslove ispunjava još od 2009, a Albanija od prošle godine. Nakon što je Skoplje rešilo spor sa Atinom oko imena, Makedonci su verovali da će na ovom samitu EU konačno dobiti zeleno svetlo za početak pregovora.
To izričito odbija samo jedan evropski lider – francuski predsednik Emanuel Makron. Još dvoje, holandski premijer i danska premijerka, sakrili su se iza Makrona i odbili razgovore s Albanijom.
Makronov nerazumni veto uvalio je Evropsku uniju u dvostruku krizu verodostojnosti – jednu na Balkanu, drugu u samom Briselu.
Koliko vrede obećanja EU ako ne budu ispunjena ni nakon reformi i napora kandidata? Zašto stručnjaci Evropske komisije, koja zna da bude kritična, godinama proveravaju kandidate ako je na kraju dovoljno „ne“ iz Pariza da brojne rezultate provere učini bezvrednim?
Buduća predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, koja zagovara primanje balkanskih država, imaće velikih poteškoća s francuskim otporom.
Tu ne pomaže to što joj je Makron najpre omogućio da dođe na taj položaj – jer sada je uvređen što je propala njegova kandidatkinja za Evropsku komisiju. Makron je ljut na Brisel. Nije pomoglo ni uveravanje kancelarke Angele Merkel koja i sama zagovara proširenje EU.
Verodostojnost EU i posledice u balkanskim zemljama – frustracija i pad spremnosti na reforme – francuskom predsedniku očito nisu toliko važne kao unutrašnji argumenti koje iznosi.
Naravno da mu za vratom sedi desno-populistička opozicija koja ne želi više doseljenika u Francuskoj te ionako brblja protiv Evropske unije. Ali, zbog toga sigurno ne bi trebalo potkopavati zajedničku politiku EU.
I u Nemačkoj desni populisti kritikuju nastojanja oko proširenja EU. Kancelarku to, međutim, do sada nije zanimalo.
Šupalj je Makronov argument da Albanija ne može da otpočne pregovore jer mnogo Albanaca traži azil u Francuskoj. U Francuskoj su prošle godine azil dobila tačno 74 Albanca. Ostalih 8.000 su zacelo ekonomski migranti i mogu biti deportovani.
Pre je pitanje zašto je ekonomsko stanje u Albaniji tako rđavo da tako mnogo ljudi odlazi iz zemlje. Pristupni proces, koji bi mogao da potraje deset godina i više, mogao bi da se iskoristi da se ta zemlja ekonomski ojača i približi standardima EU.
Albanija i Severna Makedonija ne bi sutra pristupile Evropskoj uniji i ne bi odmah za njih važila sloboda kretanja radne snage. Stvar je upravo obrnuta.
EU je bez sumnje izvukla pouku iz pristupnih pregovora s Bugarskom, Rumunijom, ali i Turskom. Danas je proces mnogo složeniji i stroži. Dalje promene tog procesa, koje francuski predsednik s pravom zahteva, mogu da se dogode i za vreme pregovora, a ne pre njih.
Pristupni proces nikad nije bio kruta provera već uvek daje mogućnost da se reaguje na stanje u kandidatskim zemljama. Najbolji primer za to su pregovori s Turskom koji traju već 14 godina, a koji su zbog autokratskog ponašanja predsednika Erdogana praktično zamrznuti.
Bez perspektive da će jednoga dana biti deo EU ugrožen je mir između balkanskih zemalja. Uticaj Rusije, Kine pa i Turske mogao bi da poraste. Teško da francuski predsednik to želi.
Argumenti Francuske su slabi. Makron bi trebalo da razmotri svoj veto, osim ako i sam ne želi da bude populista. Sledeća prilika je samit EU u decembru.