Francuski predsednik Emanuel Makron koristi veštu komunikativnu strategiju. Tako što je u 28 listova objavio svoj poziv na reanimaciju Evrope, on je na dva do tri dana odredio evropsku političku debatu. O Makronovim vizijama govore svi – ili barem oni Evropljani koji još uvek čitaju novine. Upitno je, međutim, da li će on na taj način uspeti da dopre do „besnih“ građana koji u Francuskoj nose žute prsluke, a u Velikoj Britaniji mašu zastavama Bregzita.
Ali, on barem nešto nudi, ukazuje na ambiciozne ciljeve – za razliku od drugih političara u Evropi, poput nemačke kancelarke koja se radije povlači, ili mađarskog premijera i italijanskog ministra unutrašnjih poslova koji propovedaju sumorni nacionalizam. Pred haotični pokušaj Britanaca da napuste Uniju, francuski predsednik nudi protivnacrt – renesansu za, prema njegovom mišljenju, ugroženu Evropu.
Delom od ranije poznato, delom radikalno
Predlozi su delom poznati, kao na primer zajednička zaštita spoljnih granica EU – delom radikalni, kao onaj da se sve političke snage zajednički orijentišu ka borbi protiv klimatskih promena. Makron istovremeno zahteva formiranje čitavog niza novih institucija: od jedne više nerealne agencije za zaštitu demokratije, do investicione banke za pitanja klime koja bi možda i imala šanse.
Makron je tek pre 18 mjeseci održao govor u kojem je izneo čitav katalog zahtjeva, od kojih je samo za neke izgledno, doduše na dugi rok, da mogu da budu i ostvareni – kao na primer budžet za zajedničku valutu evro.
Emanuel Makron sebe vidi u ulozi brzog mislioca. Drugi deo francusko-nemačkog tandema, nemačka kancelarka Angela Merkel, ima ulogu razborite realistkinje koja vizije vraća na ono što se može sprovesti. No, Makron, kojeg pritiskaju problemi na unutrašnjepolitičkom planu, nema više strpljenja da čeka na Merkel. On juri napred, a ona će ga slediti, s odugovlačenjem. Istina, dvoje najvažnijih evropskih političara su tek u januaru u novom „Ahenskom sporazumu“ hvalili zajedničko kretanje napred na evropskom nivou, ali praktična politika uvek izgleda nešto drugačije.
Makron je svojim zahtevima da se evropske firme zaštite od američke i kineske konkurencije, reagovao na protekcionizam i nadolazeće trgovinske ratove. A opet, svojim zahtevima da se granice Šengenskog prostora zatvore za migrante i da se uspostavi restriktivno pravo na azil unutar EU, reagovao je na potrebu za zaštitom mnogih Evropljana, što zapravo daje podsticaj desničarskim populistima i nacionalistima. U svakom slučaju, on zahteva raspodelu migranata u svim zemljama EU, što bi moglo da izazove žestoka protivljenja kod njegovih „omiljenih neprijatelja“ u Mađarskoj i Italiji.
Konačno debata
Pismo upućeno Evropljankama i Evropljanima tri sedmice pre mogućeg Bregzita i 12 nedelja uoči izbora za Evropski parlament, nije naravno samo deo predizborne kampanje koju Makron retorički veoma uvijeno stilizuje u sudbinsko pitanje. On sa svojim pokretom želi da dinamični predizborni borci ubuduće određuju i ko sedi u parlamentu u Strazburu, i za to mobilišu proevropske snage. Krajnje je vreme da neko ozbiljno započne izbornu kampanju. Dosadašnje svađe između populista i liberala samo su izazivale umor. Sada bi moglo da dođe do prave debate.
Već krajem godine, Makronovi reformski predlozi mogli su se čuti na „Evropskoj konferenciji“. Francuski predsednik ne isključuje mogućnost ni izmene evropskih sporazuma. To je odvažno, jer i u samoj Francuskoj bi narod morao da glasa o fundamentalnim promenama. Nateran demonstracijama „žutih prsluka“ i slbom podrškom njegovoj politici, Makron beži napred. A to bi moglo da bude dobro za Evropu.