Makedonija – zemlja u raspadu

Nedelju dana nakon što je makedonski predsednik Đorđe Ivanov preventivno amnestirao 56 političara i njihovih saradnika i dalje hiljade Makedonaca svakodnevno izlaze na ulice zbog te odluke. Današnji četvrtak je najavljen kao svojevrsni dan D jer na ulice izlaze i demonstranti i fanovi aktuelne vlasti. Demonstranti zahtevaju odlaganje izbora zakazanih za 5. jun jer do tada ne može biti sređen birački spisak koji, prema procenama, ima 100.000 nepostojećih birača. Uz to, vladajuće partije imaju potpunu dominaciju nad medijskom scenom pa se zahteva i medijska reforma. Najvažniji zahtev je povlačenje amnestije koju je Ivanov udelio pripadnicima vladajuće elite protiv kojih Specijalno državno tužilaštvo vodi istragu zbog ilegalnog prisluškivanja 20.000 građana, zloupotrebe funkcija i kriminalizacije političkih protivnika kroz policiju i pravosuđe.

„Huligani, ubice nacije, kriminalci upravljani iz inostranstva – tako ih naziva vladina štampa. Piše da demonstranti žele da pretvore Makedoniju u međunarodni protektorat i da ih finansira i njima upravlja berzanski špekulant Džorž Soroš – oni su, dakle, sorošidi“, piše ugledni nemački nedeljnik Špigel na svom portalu. „U pitanju su desetine hiljada ogorčenih Makedonaca koji već nedelju dana širom zemlje izlaze na ulice protiv nacionalno-autoritarnih vlastodržaca.“

Prenosi se stav makedonskog publiciste Saše Ordanoskog koji kaže: „Mi smo zemlja u raspadu. Praktično više nema legalnih institucija, naša sudbina sada zavisi od međunarodne zajednice.“ Evropa, piše Špigel, zanemaruje mnoge stvari u Makedoniji jer ta država zaustavlja izbeglički talas na granici sa Grčkom. Ipak, u petak je novi sastanak u Beču pod dirigentskom palicom evropskog komesara Johanesa Hana. Od toga sastanka Dušan Reljić, stručnjak berlinske fondacije Nauka i politika, nema velika očekivanja: „Sadašnji razvoj pokazuje da režim Gruevskog želi da ostane na vlasti po svaku cenu jer njegovim predstavnicima preti zatvor.“

Dopisnica bečkog lista Standard u svom izveštaju ističe: „Demonstracije se danima održavaju ne samo u glavnom gradu Skoplju nego i u Bitolju, Strumici, Velesu, Kumanovu i Štipu. U njima učestvuju i Albanci koji čine četvrtinu makedonskog stanovništva.“ Dalje se posvećuje ulozi albanskih partija:

„Zaista je odlučujuća uloga koju imaju dve velike albanske partije, DUI Alija Ahmetija, koji je poslednjih godina koalirao sa vladajućom VMRO, kao i DPA Menduha Tačija. Jer ukoliko te dve partije okrenu leđa premijeru Gruevskom i VMRO-u i priključe se zahtevu za odlaganjem izbora, onda bi VMRO ostao usamljen i nakon eventualnih izbora ne bi mogao da sačini koaliciju. Do sada međutim DUI i DPA podržavaju VMRO kada se radi o terminu izbora. Posebno DUI teško da ima interesa za efikasan rad Specijalnog tužilaštva iz straha da će isplivati pravno relevantne radnje u koje su upleteni članovi te partije – posebno slučajevi korupcije.“

„Albanci u Makedoniji sve kritičnije gledaju na DUI i DPA. Nova albanska partija Besa i druge albanske organizacije učestvuju u protestima. Odlučujuće će svakako biti i koliki će pritisak na Albance izvršiti Sjedinjene Države. Jer Albanci u Makedoniji – baš kao i u Albaniji i na Kosovu – važe za bliske saveznike SAD. Važno je i da li će ubuduće Makedonija imati šansu da uđe u NATO i, dugoročno, u Evropsku uniju – uprkos dosadašnjem vetu Grčke“, zaključuje bečki list.

Kosovsko iskustvo za Karabah

Drugi veliki list iz Beča, Prese, donosi analizu o Nagorno Karabahu, brdskom predelu Azerbejdžana koji je većinski nastanjen jermenskim stanovništvom i koji je de fakto nezavisan od vlasti u Bakuu. Zamrznuti konflikt od 1992. s vremena na vreme bukne kao početkom aprila kada je u sukobima stradalo 80 ljudi. Autor analize Kritof Benedikter pita se da li bi možda kosovski primer mogao da bude inspiracija za razrešenje statusa kvo u Karabahu.

Prema praksi zapadnih država, piše Benedikter, moglo bi se zamisliti da rešenje bude široka autonomija za region u okviru Azerbejdžana koju bi garantovale neke države ili savezi. „Ipak, u realnom okruženju južnog Kavkaza takvo rešenje deluje neostvarivo. Jer je de fakto država Nagorno Karabah demokratski uređena zajednica sa redovnim slobodnim izborima i raznovrsnim partijskim krajolikom. Azerbejdžan je, nasuprot tome, viđen kao autoritarno vođena država koja u raznim listama demokratskih standarda redovno završava tik ispred Saudijske Arabije ili Irana. Pristanak Bakua na autonomiju omražene etničke manjine ne bi imao veliku vrednost.“

„Kako bi moglo da izgleda rešenje koje uvažava aspekte demokratije i ljudskih prava? Razumljivo je da Azerbejdžan ne može da se pomiri s gubitkom teritorija oko Nagorno Karabaha, koje Jermeni posmatraju kao bezbednosni pojas. Iz tih su oblasti proterane stotine hiljada ljudi koji imaju pravo na povratak. Održivo rešenje bi moglo da počiva na principu etničko-teritorijalne proporcionalne podele.“

„Uvek se iznova kao mogući presedan pominje odvajanje Kosova od Srbije. Može se raspravljati koliko je to poređenje pogodno, ali bi svakako i u slučaju Kosova novo povlačenje granica na principima etničko-teritorijalne proporcionalnosti moglo da olakša održivo rešenje. Severno Kosovo koje naseljavaju Srbi bi tako de fakto istupilo iz albanske republike Kosova, čime bi srednjeročno bila predupređena upravo ona situacija u kojoj su kosovski Albanci dugi niz godina morali da žive u Jugoslaviji to jest Srbiji“, piše Benedikter u listu Prese.

Vojnik ne lakira nokte

Na kraju izbora iz štampe donosimo crticu iz švajcarskog Noje cirher cajtunga u kojoj Andreas Ernst, dugogodišnji dopisnik iz Beograda, posmatra borbu tradicije i modernosti u Crnoj Gori: „Patrijarhat slabi i na Balkanu. Kao bastion je do skoro važila mala brdska republika Crna Gora. Ovde je podela uloga po polovima bila nedodirljiva. Svako je znao šta čini pravog muškarca. Odlike Crnogorca su bile čojstvo i junaštvo, kao i određena distanca prema poslovima koje je bolje prepustiti ženama. Posedovanje oružja je bio deo ove samorazumljivosti koja počiva na dugoj istoriji. Nisu se slučajno crnogorski bregovi opirali osmanskoj vladavini. Izraz vojničke tradicije bio je i visok broj oficira koje je mala Crna Gora imala u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.

Ali vremena se menjaju, a sa njima i slika crnogorskog muškarca. Republika na Jadranu se pre deset godina odvojila od Srbije i od tada ide svojim putem. U taj put spada i odluka šefa vlade Mila Đukanovića da vojsku od 2.000 ljudi uključi u NATO. Vojni savez je zadovoljan prinovom, naravno ne zbog povećanja svoje borbene moći. Alijansi je važno pre svega da zavlada celim jadranskim podnebljem i da pokaže Moskvi da je proces proširenja NATO i dalje živ.

To sve i nekako. Ali ono što šokira posmatrače na Balkanu i iznenađuje istraživačice rodne politike jesu nova službena pravila crnogorske vojske. Pre skorog ulaska u sevenoatlantski pakt Ministarstvo odbrane je osetilo potrebu da podseti crnogorske vojnike na obavezu da budu kratko podšišani, i ne samo to. Ne, bilo je neophodno da se soldatima zabrani da se na dužnosti kišobranima štite od vremenskih neprilika i da nose pomodne naočare za sunce. Pod pretnjom kazne zabranjeno je i nanošenje laka za nokte“, piše Noje cirher cajtung.