Luterova Biblija – porodična relikvija u Bijeljini

U posed Ivana Vazmera Bibilija je dospela po porodičnoj liniji, „sa strane očeve majke“. Pisana je staronemačkim pismom. Uvodni deo govori o životu i radu Martina Lutera (10.11.1483-18.02.1546.), osnivača evangelističke crkve. Prvim prevodom Biblije na nemački jezik, kako je to napisao književnik Tomas Man, Luter je stvorio savremeni nemački jezik.

Stari zavet Luterove Biblije sadrži 39 knjiga, za razliku od 46 knjiga Starog zaveta katoličke Biblije. Smatra se da širom sveta oko 400 miliona hrišćanskih vernika danas priznaje Luterovu Bibliju. U Nemačkoj živi oko 24 miliona protestanata, a procenjuje se da ih je u celoj Bosni i Hercegovini oko pet stotina.

Nemci u Semberiji

Pradeda Ivana Vazmera u Semberiju je došao krajem 19. veka iz Čalme u Sremu, kako bi organizovao proizvodnju šećerne repe. Zajednica Nemaca tada je već brojala 2.000 ljudi. Katolici su živeli u Bijeljini, a evangelisti, kojih je bilo daleko više, živeli su u Franc Jozefsfeldu, danas Novom Selu, pored Bijeljine. Selo je bilo napredno, imalo je crkvu, školu, dečiji vrtić, fudbalski klub, orkestar, pevačko društvo, pozorišnu trupu. Prvu telefonsku govornicu imali su 1925. godine, a zahvaljujući Nemcima iz Novog Sela, Bijeljina je dobila i prvi bisokop.

Simbol duhovnosti, odanosti i doslednosti

Pre nego što je nemačka vlast 1942. godine preselila 400 porodica iz Novog Sela u Poljsku, Margareta Devald udala se za Ivanovog dedu Jakoba. Ostali Devaldovi su otišli. „Bila su tri brata. Jedan je imao ciglane, jedan se bavio poljoprivredom, a jedan nekom trgovinom. I kad su odlazili iz Novog Sela, ostavili su tu Bibliju kod nas“, objašnjava Ivan Vazmer.

Porodica Vazmer ostala je u Bijeljini. Stric Petar otišao je u partizane, vratio se kao poručnik i nakon rata zaradio penziju kao vojno lice. Ivanov otac bio je uzor poljoprivrednicima Semberije, ali se imanje topilo u reformama i nacionalizaciji. Luterova Biblija čuvala se kao porodična relikvija, kao simbol duhovnosti, odanosti i doslednosti.

Poslednji Vazmer u Bijeljini

Nakon smrti roditelja Johana i Rozalije, Ivan Vazmer ostao je sam u porodičnoj kući. Čuva tradiciju i obrađuje četiri hektara zemljišta. Sestra Paulina udata je u Tuzli, a poslednji stric živi u Beogradu. Ivan nostalgično govori o vremenu u kojem su bijeljinski Nemci bili motori privrede i kulture u tom delu BiH. Velika zajednica postupno je raseljena, a preostale porodice, kaže, izumiru.

„Pomrli mi svi. Vazmerovi se nekako gube, a bilo ih je dosta u Bijeljini“, kaže Ivan upućujući na brojna imena njegovih predaka u bijeljinskim matičnim knjigama. Dodaje da se i komšije čude njegovoj odanosti rodnom gradu. Jedan od njih mu je rekao: ’Kako ti možeš ovde da izdržiš? Mene ni NATO ne bi zadržao. Ja bih otišao da mogu, samo da sam Nemac’.“

Autor: Emir Musli
Odgovorni urednik: Ivan Đerković