Lovci na pitone
5. jun 2017.Tomas Rejhil zarađuje kao inženjer telekomunikacija. Ali u svojoj maslinastozelenoj radnoj uniformi i sa šeširom širokog oboda više izgleda kao zapovednik neke gerilske vojske. A njegova misija glasi: odbraniti američku divljinu od ubojitih reptila, tačnije od burmanskog pitona. „Kad se sretnete s velikim pitonom morate da znate šta radite“, kaže. Rejhil je osnivač trupe Swamp Apes, u kojoj je 25 ljudi, uglavnom bivših vojnika. Oni su angažovani za rešavanje problema uništavanja života u nacionalnom parku Everglejds na Floridi.
On krstari ovim močvarnim krajem noću u svom blatnjavaom starom Ševroletu, koristeći reflektor na krovu kako bi otkrio zlokobnu siluetu ogromne zmije koja visi sa stabla ili se obavija oko njega. „Lov na pitone nije ono što biste očekivali, ali je sjajno iskustvo“, kaže Rejhil pun entuzijazma.
Pleme Indijanaca Seminola je Everglejds zvalo „travnatim vodama“ jer je najveći deo ovog područja vodom natopljen močvarni šaš, odnosno jedna velika reka koja se polako miče. Nekada je prekrivala područje čitavog juga Floride, ali je ljudski razvoj smanjio površinu Everglejdsa na polovinu prvobitne. Još uvek je reč o jednom od područja s najvećom bioraznolikošću u Sjedinjenim Državama.
Ali bogatstvo životinjskih vrsta je sada ugroženo zbog proždrljivosti pitona koji se raširio na ovom području. Zahvaljujući idealnoj suptropskoj klimi i obilju hrane burmanski piton se već dvadesetak godina nezaustavljivo širi. Ženka može sneti do 100 jaja. Na jelovniku pitona su sisari poput rakuna i močvarnih zečeva. U jednom gotovo pet metara dugom primerku ove zmije je prošle jeseni pronađen i odrasli jelen. Kako se smanjuje populacija sitnijih sisara dolazi do poremećaja u lancu ishrane tako da domorodački predatori poput pantera i krokodila više nemaju dovoljno hrane.
Drastične mere
„Bioraznolikost počinje da opada“, kaže Kristofer Smit, veterinar iz Sanrajza na Floridi. „Mislim da ne možemo ni naslutiti koje sve posledice to može imati.“ Smit kaže da se o životu burmanskog pitona u Everglejdsu malo zna. On je član upravnog odbora udruženja Swamp Apes i pomaže državnim vlastima u istraživanju ponašanja i navika pitona. Svi su složni u tome da bez drastičnih mera broj opasnih zmija neće moći da se održi pod kontrolom.
Pitoni se love u određenim delovima Everglejdsa tokom cele godine. Lov finansira Komisija za ribe i divljinu Floride. Ove godine je pokrenut pilot projekat sa grupom od 25 lovaca među kojima je i Tomas Rejhil. Za svakoga pitona dužeg od 120 santimetara je raspisana novčana nagrada od 50 dolara, plus 25 dolara za svakih sledećih 30 santimetara. Piton od šest metara bi tako lovcu doneo zaradu od 450 dolara. Lokalne vlasti koje finansiraju ovaj projekt plaćaju lovcima i minimalnu satnicu od 8,10 dolara.
Pitoni ne mogu biti ulovljeni i prebačeni na neko drugo mesto bez posebnih dozvola, a njih je teško dobiti. Lovci koji učestvuju u projektu pak moraju za likvidaciju zmija koristiti vatreno oružje ili im odseći glavu.
„Humanije“ rešenje?
Posebno zbog odsecanja glave se bune članovi udruženja PETA. „Smatramo da, ako ove zmije već moraju biti uklonjene, to mora biti učinjeno humanije“, kaže Lori Ketler iz upravnog odbora PETA. „Reptili imaju vrlo spor metabolizam, tako da zmije i sat vremena nakon što im je odsečena glava osećaju bol.“
No problem je to što lovac na pitone po pravilu mora najpre da neutralizuje najmoćniji deo ove zmije, a to su usta. Zato se često pitoni hvataju tik ispod glave, kako ne bi mogli da ujedu. A tada im je lakše odseći glavu nego pucati u njih.
U ovoj sezoni lovci su uspeli da ubiju oko 100 pitona – što je tek kap u okeanu s obzirom na populaciju od 100.000 koja živi u nacionalnom parku Everglejds. Ali entuzijazam nije nestao, a do sada nema ni bolje alternative za odbranu od ubojite zmije.