LNG-terminal na Krku – deo geopolitičke bitke
4. decembar 2018.
Pomoćnik američkog državnog sekretara energetiku Frensis Fenon izjavio je nedavno da bi dugo odlagani terminal za tečni prirodni gas (LNG) na Krku, Hrvatsku mogao da pretvori u vodeću energetsku silu u regionu.
SAD, koje guraju sopstvene LNG-planove za Evropu, podržavaju slične projekte u Poljskoj i Nemačkoj kao način da se oslobode zavisnosti od ruskog gasa. Savetnik za energetiku Mladen Pejanović nazvao je to „gasnim ratom“ Rusije i SAD.
„Terminal povećava značenje Hrvatske u geopolitici jugoistočne Evrope“, izjavio je za DW Jan Mus, stručnjak za jugoistočnu Evropu. „Osim u na severu Poljske, centralna Evropa će sada dobiti pristup na dodatnom terminalu za LNG na jadranskoj obali. Krk je prolaz Hrvatske za politiku centralne i istočne Evrope“.
Terminal kao geostrateški faktor
Projekat LNG-terminala na Krku od strateškog je značaja i za EU, koja ga podržava sa 101,4 miliona evra. Kako EU smanjuje sopstvenu proizvodnju gasa, ona će sve više da zavisi od uvoza u naredne dve decenije, što znači da će ono što bude danas odlučeno, imati dugoročne posledice za buduće puteve snabdevanja, za energetsku i širu geopolitiku.
Evropske potrebe za uvozom, odnosno razlika između potrošnje i proizvodnje raste. Sa 200 milijardi kubnih metara 2016. očekuje se da će do 2022. godine porasti na 290 milijardi kubika.
„Razviće se gusta mreža malih energetskih centara“, očekuje rumunski ministar energetike Viktor Grigoresku. Međutim, „tržište centralne i istočne Evrope još nije potpuno povezano, a to je dinamika povezujućeg procesa koji daje strukturi svoj oblik – što neke države stavlja u bolji položaj od drugih“.
Obezbediti tržište
Hrvatski Sabor usvojio je zakon o izgradnji terminala u junu, a LNG Hrvatska u državnom vlasništvu nedavno je izabrala kompaniju „Golar Power“ kao ponuđača za plutujaći rezervoar i pogon za pretvaranje gasa od 140.000 kubnih metara (godišnje, tehnički kapacitet je 2,6 milijardi kubika).
Ukupni troškovi izgradnje terminala procenjuju se na 250 miliona evra, iako Hrvatska procenjuje ukupne investicione troškove – uključujući gasovode i kompresorske stanice – na oko milijardu evra.
Hrvatska je već dugi niz godina pokušavala da izgradi terminal za LNG. „Ali u Hrvatskoj nema dovoljne potražnje za gasom“, izjavio je za „Euractiv“ Fred H. Hačinson, predsednik i izvršni direktor „LNG Partners“. „Ko god da ga bude gradio, finansirao i rukovodio njime, nadam se i profitirao, mora da ima i predstavu o tome kako da obezbedi potražnju za gasom.“
Ništa iz SAD
„SAD ne izvoze samo energiju, već i slobodu“, rekao je ranije ove godine američki ministar energetike Rik Peri.
Proizvođači LNG u SAD nisu zainteresovani za odlazak u Hrvatsku zbog nedovoljne potražnje – za gasom, a ne zbog slobode, pretpostavlja se. U prvom krugu javnog tendera za podnošenje obavezujućih ponuda (koji je već istekao), LNG Hrvatska je, kako se čuje, primila samo jednu ponudu i to od hrvatske INA za samo 100 miliona kubnih metara godišnje.
Hrvatska troši oko tri milijarde kubika gasa godišnje i domaća proizvodnja zadovoljava oko 65 odsto potreba. Štaviše, Hrvatska je nedavno obnovila svoj dugoročni ugovor o gasu sa „Gaspromom“, što pokriva osnovne potrebe zemlje, tako da će potražnja za dodatnim LNG na samom hrvatskom tržištu biti u najboljem slučaju ograničena i neizvesna, kaže za DW Akos Lodž iz Centra za Globalnu energetsku politiku na Univerzitetu Kolumbija.
Rusija, koja je obustavila izgradnju gasovoda Južni tok, najavila je ranije ove godine da bi mogla da ponudi gotovinu za izgradnju terminala na Krku. I nije iznenađujuće to što je tom prilikom predloženo snabdevanje ruskom naftom i gasom po pristupačnoj ceni.
Katar i SAD mogu da budu potencijalni dobavljači, veruju analitičari. „Ali pretpostavljam da će kupci u regionu jednostavno da odlučuju na osnovu toga ko nudi najjeftiniji i najfleksibilniji LNG na tržištu“, kaže Lodž.
Hrvatska već dobija ruski gas po prilično konkurentnim cenama, a zemlje u regionu uglavnom ne gaje odbojnost prema ruskom gasu, poput Poljske i baltičkih država, pa će verovatno biti manje spremne da plate premiju za alternativni izvor snabdevanja gasom u obliku LNG, dodao je Lodž.
Drugi mogući snabdevač je Azerbejdžan, koji je aktivno uključen u južni koridor, gasovod od 3.500 kilometara od Bakua do Evrope koji bi trebalo da bude položen 2020. godine.
Potencijalne mušterije
Mađarska i Hrvatska najavljuju izgradnju gasne stanice koja bi omogućila protok gasa između tih dveju zemalja. Mađarski premijer Viktor Orban i Peri susreli su se u Budimpešti u novembru, i Peri je pozvao mađarsku vladu da otkaže rusku energiju za druge projekte. Terminal Krk bi mogao da bude prilika za Budimpeštu da decentralizuje snabdevanje energijom nakon 2020. godine, kada ističe njen dugoročni ugovor o snabdevanju gasom iz Rusije.
„Kako stvari stoje, Mađarska je jedino značajno tržište u regionu koje može da podrži razvoj hrvatskog projekta“, smatra Lodž. „Još konkretnije, sudbina projekta verovatno je u rukama jedne ili dve mađarske kompanije za trgovinu gasom (jedna državna i jedna privatna)“, kaže Lodž, dodajući da su Mađari donedavno gledali na rumunski gas kao primarni izvor koji može da pomogne u odvajanju od Rusije.
Terminal takođe može da snabdeva gasom Bugarsku i Ukrajinu, dok bi Bosna i Hercegovina, nakon ukidanja Južnog toka, mogla da odustane od ruskih zaliha i da se takođe priključi na terminal na Krku.
„Terminal na Krku, zbog ograničenih kapaciteta, neće značajnije uticati na evropsko tržište gasa, ali će biti presudan za mađarsko tržište s kojeg bi mogao da utiče i na druga tržišta. I, što je najvažnije, u kriznim trenucima može da posluži kao vrlo važan izvor“, kaže za DW Klaus-Diter Borhard, direktor odeljenja za Interno energetsko tržište pri komesarijatu EU za energiju. On dodaje da veruje da je zajednička hrvatsko-mađarska vlasništvo najrealnija opcija za projekat na Krku.