„Ljudi su objekti društvenih mreža“

DW: U teoriji se podaci nazivaju „sirovinom 21. veka“, no u praksi su korisnici interneta i pametnih telefona izgleda retko spremni da preduzmu mere kako bi zaštitili svoje podatke. Da li je u tom pogledu Vaša borba beznadežna?

Frederik Rihter: Ona bi svakako bila bezizgledna ukoliko budemo pokušavali da decenijama starim pravilima regulišemo nove izazove koji nastaju razantnim razvojem tehnologije. Ali nije bezizgledno podsticati kod ljudi drugačiji osnovni stav: da samo malo bolje razmisle pre nego što se odreknu još nekog delića privatne sfere. Jer u mnogim oblastima individua i dalje ima mogućnost da zaštiti svoju privatnost.

Postoji „izreka“ da ako je na internetu nešto besplatno, onda si ti, kao korisnik, zapravo produkt. Ima li alternativa mrežama poput Tvitera i Fejsbuka, koje bi se plaćale, ali zauzvrat ne bi skupljale lične podatke?

Koliko znam, ne postoje masovne društvene mreže koje se plaćaju. Čak i mreže koje su pale pred monopolom Fejsbuka bile su finansirane od oglasa. Jedino je stepen u kojem sakupljaju i vrednuju lične podatke bio drugačiji i svakako su tu recimo nemačke varijante socijalnih mreža bile senzibilnije od Fejsbuka. Problem sa kulturom besplatnog na internetu već znamo iz sfere deljenja muzike i filmova. To postoji i kod ličnih podataka i to u mnogo većoj meri – samo prikriveno. Uvek se kaže: ovaj servis je besplatan. Ali niko ne nudi besplatno elektronske usluge. Korisnik zapravo nije mušterija društvene mreže! To su oglašivači, kojima mreža obećava da će svakom korisniku isporučiti prilagođenu reklamu. Korisnika bi bilo najbolje nazvati objektom. To se, naravno, uopšte ne uklapa u koncept informatičke emancipacije jer tamo se govori o subjektima, koji se o svemu pitaju i određuju šta se dešava sa njihovim podacima.

Kakve su uopšte šanse da živimo tako da ostavljamo što manje podataka za sobom? I koja je cena: da budemo usamljeni ili da izgubimo digitalnu komociju?

To zavisi od toga koliko daleko želite da idete. Može se ići do digitalnog asketizma, do izuzimanja sebe iz društvene komunikacije. Jer svaka komunikacija ostavlja tragove. Međutim, u potrošačkom društvu gde vlada mentalitet škrtosti mnogi su spremni da se u zamenu za najmanji popust odreknu velikog dela privatne sfere. Svako u nekom trenutku postaje trgovac svojim podacima. Tome se suštinski ne može ništa prigovoriti. Samo – svako bi trebalo da zna šta zapravo čini.

Koje su najvažnije mere kojima možemo da se zaštitimo od njuškanja hakera po našim podacima?

Tu treba napraviti razliku između onoga što rade tajne službe i neke vrste njuškanja koju sprovode privatna lica. Ovo drugo podrazumeva određeni stepen pristanka. Dakle, ako ne dajem mogućnost, onda privatnici teško mogu do mojih podataka, dok tajne službe to svakako mogu i od toga kao pojedinac teško mogu da se odbranim. Ukoliko se bojite da je vaša komunikacija u opasnosti, onda je najbolje koristiti kodiranje poruka. Ono se ne može premostiti uobičajenim sredstvima. Ako su IT-sistemi koje koristite sigurni u dovoljnoj meri, onda otežavate i hakerima da dođu do njih, što je već jedna forma zaštite podataka.

*Pravnik Frederik Rihter je direktor fondacije Zaštita podataka u Lajpcigu. Tu fondaciju je 2013. osnovala Savezna Republika Nemačka, a namenjena je jačanju svesti građana o zaštiti podataka.