„Ljudi osećaju da su ostavljeni na cedilu“

WDR: Drezdenski pokret koji sebe naziva Pegida i protestuje protiv navodne islamizacije zapadnih zemalja, već nedeljama povećava broj učesnika svojih demonstracija. Prošlog ponedeljka okupilo se više od deset hiljada ljudi. I za danas su zakazane demonstracije u Drezdenu. Političari iz gotovo svih demokratskih partija su preko vikenda pozvali ljude da se distanciraju od Pegide, a ne da dopuste da ih koriste za propagandu ksenofobije i rasizma u našem društvu. Politikolog Verner Pacelt sa Tehničkog Univerziteta u Drezdenu se intenzivno bavi ovim pokretom.

Čini se da političari sada jasnije prave razlikuju između organizatora i onih koji samo marširaju. Manje se koriste i oznake poput „sramota za Nemačku“, ili pridevi kao što je „odvratno“. Kako to ocenjujete?

Verner Pacelt: To je korak u pravom smeru, jer politička klasa je – isto kao i veliki broj medija – u početku donela pogrešnu ocenu, naime, da ovde ulicama tumaraju neonacisti. Zapravo se radi o nelagodi zbog gotovo neograničene politike useljavanja, pogotovo iz islamskog kulturnog kruga poslednjih godina. Ispod površine postoji zaista snažna struja koja se sve jasnije vidi – naime, ljudi izlaze na ulicu, jer se osećaju da su ih etablirani političari ostavili na cedilu u svim mogućim oblastima života i da ih ne shvataju ozbiljno. U tom smislu, razlikovanje između organizatora i onih koji izlaze na ulicu zapravo i ne vodi daleko. Jer organizatori mogu da dođu i odu, ne idu ljudi zbog njih na ulicu, već zato što su našli ventil. Tako pokazuju da se osećaju ostavljeno na cedilu od strane političke klase i od medija.

Da li statistike potvrđuju da se radi o, kako Vi kažite, neograničenom useljavanju iz islamskih regiona?

Da, to se može zaključiti iz pravna situacija i statistike. Dugo godina je značajno doseljavanje iz, jednostavno rečeno, zapadnog kulturnog kruga teklo uspešno, jer su se stabilne severnoafričke i arapske diktature na Bliskom istoku pobrinule da nema mnogo doseljenika ni iz Afrike ni sa Bliskog istoka. Ali došlo je do Arapskog proleća i sloma diktatura, i preko Libije i Sredozemlja dolazi nemali broj ljudi u Italiju. Odatle bez ograničenja putuju dalje, u prostoru Evropske unije, uglavnom ka Nemačkoj i Švedskoj. Zbog građanskih ratova na Bliskom istoku postoji veliki broj ljudi koji imaju zaista dobre razloge da napuste tako nesrećno, zastrašujuće okruženje. Unutar Evropske unije zapravo postoje ključevi po kojima bi trebalo da se podele izbeglice, ali oni prosto ne funkcionišu. Dakle, mi moramo jednostavno tu da priskočimo u pomoć izbeglicama, u skladu sa ciljevima o humanitarnoj pomoći koji postoje u našoj zemlji. Tu je vidljiva zaista veoma pasivna politika prema useljavanju.

Odakle zaključujete da ljudi koji marširaju Drezdenom i drugim gradovima zaista žele da diskutuju o doseljavanju?

Pitanje je koliko se ovde iskreno diskutuje. Ljude na ulice ne vode logični, racionalni argument ni duboko poznavanje statističkih brojki, već utisak da u ovoj zemlji nešto ne ide kako treba, ali da političari, mediji i šira javnost u suštini samo ponavljaju: 'Vi ste glupi, ništa vam nije jasno, ne shvatate o čemu se zaista radi'. I onda ljudi kažu: 'Ne, mi prosto imamo problem, nemojte nam prebacivati da ne umemo da ga precizno artikulišemo, bolje se sami pobrinite – sa svim vašim intelektualnim kapacitetima – da se nešto učini protiv problema, tog problema koji i vi sigurno vidite.'

Oni koji diskutuju, gospodine Pacelt, obično formulišu sopstvenu poziciju i ciljeve, i daju konkretne predloge. Vidljivo je da pristalice Pegide uglavnom marširaju ćutke i u pravilu odbijaju da razgovaraju sa novinarima „omraženih“ takozvanih mejnstrim medija. Kako biste Vi otpočeli razgovor sa njima?

Upravo to je problem od kojeg zavisi da li će se Pegida slomiti ili postavljati agendu. Organizatori nisu političke vođe, ni oni nisu u situaciji da formulišu jasne političke ciljeve. Oni se samo zadovoljavaju time da što više ljudi izvedu na ulicu i da pokažu da tamo nije gomila neonacista, već bitan deo iz raznih segmenata društva. Ne postoji politički jasno jezgro pokreta. Što se tiče ljudi koji se okupljaju, oni ne dolaze tamo da bi precizno bili za nešto ili precizno protiv nečega, već su tamo jer veruju da svojim fizičkim prisustvom pokazuju da postoji pregršt problema u društvu, o kojima se ne diskutuje. A što se tiče ćutanja u susretima sa predstavnicima medija, dobar deo njih nemaju baš najbolja iskustva sa time. Kada se pogledaju zabavne emisije na televiziji, montaža intervjua i njihovo emitovanje u pravilu cilja da pokaže da se ovde radi o glupacima, jadnim ludama koje zaslepljuje mržnja. Tada se veliki broj učesnika povlači. Veruju da je bolje je ne reći ništa.

Takođe se vidi da na zapadu Nemačke Pegida ima daleko manje pristalica nego na Istoku. Da li za ophođenje sa Pegidom mora da se pronađe način ophođenja koji je prilagođen Istoku?

Rekao bih da je tako. Jer koliko vidimo za sada, na zapadu je pokret Pegida zaista u velikoj meri u rukama desničarskih ekstremista i ne radi se o preseku normalnog društva, što je u Drezdenu sasvim drugačije. Mora da se uzme u obzir da je tematika useljavanja na Zapadu igra drugu ulogu nego na Istoku. Na Zapadu i inače imaju više iskustva sa useljavanjem i ta su iskustva dobra, dok na Istoku pred očima stoje ne sasvim uspeli primeri useljavanja. Na primer, zaposedanje javnih površina na duže vreme u Berlinu ili stvaranje paralelnih društava. Pri tome su se na Zapadu u osnovi na to navikli, ili samo kažu, 'pa bože moj, to je prosto budućnost Nemačke i tu se ništa ne može', dok mnogi ljudi na Istoku pitaju mora li to tako, zar problemi ne mogu da se prepoznaju na vreme? I pre svega, da li je neko nas pitao da li želimo takav razvoj situacije?