Ljubavno pismo Beogradu nemačke novinarke

U tekstu pod naslovom „Ah, Beograd – ljubavno pismo jednom gradu“, novinarka Franciska Bulban za „Špigel“ piše o glavnom gradu Srbije. Poslednji put ga je, kaže, posetila pre deset godina. Deo tog veoma opširnog članka prenosimo u ovom izboru iz štampe:

„O Beograde, bilo je lepo videti te ponovo. Ti nisi jedan od onih gradova od kojih svi odmah imaju neka očekivanja. Neki pomisle na žurke, drugi na pasulj, neki na rat, a mnogi na bliskost s Rusijom, posebno politički. Najmanje 15 godina mnogi pričaju da si kao Berlin nekada. To je naravno besmislica, ali to ipak otkriva ponešto o oba grada. Jer, kao i u slučaju Berlina, svet ne teži tome da te romantizuje.

’Pulsirajući’ je reč koja se često koristi za gradove poput tebe, jer čovek tu može da oseti određeni nemir, zato što doprinosiš kompleksnosti sveta raznovrsnošću svojih kvartova i zato što putnici-reporteri retko pišu bilo šta drugo osim da se u tebi ’sudaraju suprotnosti’ ili ’susreću svetovi’.

Ali, isto tako je istina da ti jesi i ostaćeš jedno od čvorišta između Istoka, Zapada i Juga. Čovek može sebe u jednom trenutku da zatekne kako šeta kaldrmom kao u Parizu, a već u sledećem kako traga za senkom između stakla i čelika kao da je u Dubaiju.

’Malo je stvari u Beogradu koje već negde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi’, napisao je Momo Kapor, srpski pisac i jedan od tvojih najvećih obožavalaca.

Kad smo se poslednji put videli, bili smo skoro deset godina mlađi. Ali, meni se na lice ucrtalo nekoliko bora, a ti si zamenio čitava naselja i primio na hiljade izbeglica iz Sirije, Avganistana, Ukrajine i Rusije. Grafiti na zidovima kuća bore se s pitanjem tvog identiteta, na tvojim pijacama mladi kuvari eksperimentišu sa starim sastojcima. A među svim tim, luta sve više ljudi poput mene, putnici koji dolaze da vide, probaju i razumeju.“

Kvart bogatih – simbol napretka i nemilosrdnosti

U sličnom tonu novinarka dalje piše o svom susretu s predstavnikom Centra za zelene politike Predragom Momčilovićem koji ukazuje da je rast interesovanja turista za Beograd prava prilika da se razmisli kakav se turizam želi, ali i da se, kako kaže, „u ovom trenutku više ulažu u muzičke fontane nego u kanalizacione sisteme“.

Novinarka podseća i na to da su izbeglice iz Avganistana i Sirije pre samo nekoliko godina ilegalni smeštaj pronašle na ogromnom gradilištu Beograda na vodi i u staroj Železničkoj stanici, a da su tamo sada zgrade od stakla i čelika, nova promenada.

„Taj kvart bogatih i potrošača simbol je napretka i nemilosrdnosti“, opisuje autorka. Navodi da su tu nekada postojali pabovi i barovi, „skladišta odavno propalih preduzeća u kojima su ljudi plesali“, a onda je, piše, to mesto puno života zapalo za oko investitorima. Ona podseća i na noćno rušenje u Savamali u aprilu 2016.

Malo anarhičan, vedar, opušten

Poseban deo reportaže posvećen je Novom Beogradu: „Zamišljen kao politička utopija, odbačen – a sada ponovo otkriven“.

Piše i o beogradskim rekama („Beograđani su ljudi reka“) gde se „identitet ljudi ogleda u raznim čamcima i kućama koje se nižu na obali, ponekad oslikane cvećem, ponekad ukrašene kineskim fenjerima, sa staklenim frontovima, ponekad jedva zaštićene od propadanja – možda mi se tu najviše sviđaš, tu si malo anarhičan, vedar, opušten“.

U razgovoru sa istoričarkom umetnosti autorka saznaje i da se u Beogradu, za razliku od Zapada, grafiti doživljavaju kao nešto pozitivno. Istovremeno uočava i da sve više murala i grafita u poslednje vreme biva prefarbano srpskom zastavom. „Iznova se pojavljuju političke poruke koje pozivaju na vojnu akciju na Kosovu.“

Dimljeni šaran s njokama i smokvama

Poslednji deo reportaže posvećen je i pijacama i kafanama: „Beograde, tvoj ukus je deo tebe koliko i miris Save kada pada kiša ili brujanje autobusa. A tvoja prošlost u Osmanskom carstvu verovatno nigde nije toliko prisutna kao u tvojim bezbrojnim kafanama. Meso sa roštilja, jela pripremljena u glinenom loncu, prethodno malo da se zamezi, sir, listovi grožđa, kisele paprike, to je tvoja tradicionalna hrana, hrana koja pokazuje tvoju domaću stranu, tu si ukorenjen.“

„Ali, možeš ti i drugačije“, piše autorka i predstavlja nekoliko primera kuvara koji su spremni da kombinuju na primer glazirani svinjski but sa čikorijom i jogurtom. Ili dimljenog šarana s njokama i smokvama.

I na kraju, za rastanak: „Moram ponovo da idem iako osećam da bih na svakom ćošku i u svakom kraju mogla da naučim nešto o tebi, da pomirišem, okusim, vidim. Ovde nije sve lepo i jednostavno – ali gde jeste? Sve što znam jeste da bih volela da imam više vremena da provedem s tobom. Možda ću sledeći put uspeti.“