Lice heroja, naličje pijanog švercera
25. jul 2017.
„Prvo ranjenici. Nemojte nam podvaljivati jer ćemo kontrolisati“, priča mirno Ratko Mladić dok sa bošnjačkim predstavnicima i ukrajinskim oficirima pregovara o evakuaciji Žepe. Jul je 1995. godine, već sedam dana traju masovne likvidacije civila iz Srebrenice. „Pod b) žene i deca, pod c) starci i pod d) ostalo stanovništvo“, priča dalje Mladić. Arhivski snimak je pohranjen i na Jutjubu.
Dok danas gleda taj snimak, pukovnik Mikola Verhohljad se dobro seća julskih dana iz Žepe. Tada je imao 42 godine i bio u 240. specijalnom bataljonu u sastavu Plavih šlemova. „Rekao sam mu da je moj zadatak da evakuišem ljude. Ako nam ne stave vozila za transport na raspolaganje, krenućemo peške. Ne verujem da je tada sve zavisilo od Mladića lično. Postojalo je naređenje da se dve enklave Srebrenica i Žepa unište potpuno“, priča Verhohljad za DW.
Priča koju danas pripovedaju ovaj oficir i njegovi nekadašnji saborci klasična je priča o velikom herojstvu u ratu – o tome kako je 79 ukrajinskih mirotvoraca svoje čitave zalihe dalo izgladnelim civilima u Žepi, kako su uspeli da spasu hiljade Bošnjaka od sigurne smrti, kako su sačuvali hladnu glavu tokom srpskih provokacija… Kako bi, da nije njih bilo, Žepa postala „mala Srebrenica“. Ili, ukratko, kako su Ukrajinci uspeli tamo gde su Holanđani sramno zakazali.
Malo vojnici, malo šverceri
Priče obično imaju dve strane, ali se te strane retko kada ovako drastično razlikuju. Podudarne su samo u početku, u sećanju na maj 1993. kada ukrajinski vojnici dolaze u Žepu koja je poput Srebrenice zaštićena zona UN. „Radovali smo se, baš žestoko, njihovom dolasku“, seća se Ramo Čardaković, tada načelnik štaba žepske divizije bošnjačke Armije. „Tako smo im za smeštaj komande, kuhinje i vojske u centru Žepe dali dve zgrade škole u kojima je dotad bila naša komanda.“
Kaže da su Ukrajinci pod plavim šlemovima odmah uspostavili sedam kontrolnih punktova, od kojih je jedan, na planini Bokošnici, bio duboko u teritoriji pod kontrolom srpskih snaga. I tu verzije priče počinju da se razilaze. Čardaković tvrdi da su ukrajinski vojnici ubrzo počeli sa preprodajom svega i svačega osiromašenim i izgladnelim Bošnjacima: „Oni odmah počinju da prodaju,čizme, municiju, opremu, gorivo, prodaju sve za nemačke marke. Čak i hranu, koju dobiju, prodavali su na punktovima. Kad bi ogladneli, išli su u srpsko selo da traže hranu, jer nisu smeli u komandi reći da su to prodali.“
Priču o ukrajinskim vojnicima u sastavu Unprofora i švercu kojim su se bavili potvrdilo nam je i više Žepljaka koje zatičemo u centru sela gde se na letnjoj vrućini rashlađuju pivom. „Svojim očima sam gledao kad pred kuću jednog komšije, koji je bio njihov glavni posrednik, dolazi kamion Unprofora pun razne robe. Dovozili su uglavnom hranu, so, cigarete, čokoladu, opanke... Oko kuće je bilo povezano na desetine konja kojima se so, brašno i druga roba prenosila do Srebrenice. Ovde u Žepi je tada kilogram soli koštao 60 maraka dok se u Srebrenici prodavao za stotinu“, priča jedan. „Onaj ko je imao dovoljno maraka ili zlata mogao je kupiti sve. Neki su se na tome i obogatili.“
Dosluh sa Srbima?
Optužbe postaju još teže. Žepljaci se sećaju i drugovanja ukrajinskih vojnika sa srpskim borcima. „Išli su tako daleko da su čak u transporterima dovodili Srbe u svoju komandu i sa njima pili“, tvrdi Čardaković.
Nezim Cocalić, koji se danas bavi ugostiteljstvom na Slapu, gde se rečica Žepa uliva u veštačko jezero na Drini, seća se pada Žepe: „Eno onde gore“, pokazuje rukom visoko ka litici u kanjonu Drine, „bio je taj njihov čekpoint, kako su ga zvali. Kad je Žepa padala oni su to odmah napustili. Njima je ovde bilo stalo samo do para, da što više zarade, da se napijaju do besvesti i po tome ih mi pamtimo“, kaže Cocalić. I drugi meštani tvrde da su bošnjački civili morali da legnu oko ukrajinske baze kako se Plavi šlemovi ne bi povukli.
Čuvena je i izjava Jasušija Akašija, posebnog izaslanika Generalnog sekretara UN za bivšu Jugoslaviju. On je 19. jula 1995. nakon sastanka sa predstavnicima NATO u Briselu rekao da UN „nisu u poziciji da fizički zaštite enklave“ i dodao: „Žao mi je zbog pada Srebrenice i neminovnog pada Žepe.“ Izjava dakle nedelju dana pre nego što Žepa zaista pala, nakon dvadesetak dana granatiranja. „Srbi su ušli u Žepu, a Ukrajinci nisu ni pokušali da ih spreče“, kaže Čardaković.
Nakon pada varošice su pred očima ukrajinskih vojnika odvedeni pukovnik Avdo Palić, komandant odbrane Žepe, te Mehmed Hajrić i Amir Imamović, članovi ratnog Predsedništva Žepe. Njihova su tela kasnije nađena u masovnim grobnicama, a posmrtni ostaci sahranjeni. Zbog toga se, između ostalog, u Hagu sudilo generalu Zdravku Tolimiru.
„Veća odgovornost od Holanđana“
Novinar Mehmed Pargan ne može da sakrije cinizam kada čuje kako se ukrajinski vojnici kod kuće predstavljaju kao neupitni heroji: „Mi ovde poslednjih godina pred Haškim tribunalom vodimo niz sudskih procesa u kojima teretimo one koji su 'uspešno' evakuisali stanovništvo iz Žepe i Srebrenice. Dakle evakuisati stanovništvo sa jedne teritorije ne znači da je to civilizacijski uspeh“, kaže Pargan za DW. On kaže da su ukrajinski Plavi šlemovi dopustili da se trojica „bošnjačkih autoriteta“ uhapse. „I znamo kakav je bio epilog toga događaja.“
Zbog toga za njega nema mnogo razlike između ponašanja holandskih vojnika koji su nedavnom odlukom suda proglašeni delimično krivim za masakr u Srebrenici i držanja ukrajinskih trupa: „Možda je čak odgovornost ukrajinskog bataljona mnogo veća jer su imali priliku da u 15 dana dođu do informacija, da obaveste sedište UN, svoju vladu i najposle da imaju komunikaciju sa civilnim vlastima i u republici Srpskoj i Federaciji, ali i izvan BiH.“
Spomenik za zalutalog vojnika?
U Kijevu pukovnik Mikola Vehohljad priča o drugačijoj istini, koju potvrđuju i njegovi podoficiri. Da je „specijalna operacija“ evakuacije Žepe vrhunsko dostignuće koje je na njegova prsa donelo brojna odličja. Ali voleo bi, kaže, da ukrajinski ministar odbrane odlikuje sve vojnike koji su pre 22 godine u tome učestvovali. „Izgleda da su se te zasluge zagubile negde u koridorima moći. Priča ukrajinskih mirovnih trupa je skoro nepoznata kod kuće. Ali u enklavi Žepi se svakog jula toga prisećaju. Tamo je u znak zahvalnosti podignut spomenik vojnicima.“
Spomenik zahvalnosti? Za to u Žepi niko nije čuo. Ima, doduše, jedan kamen sa natpisom i uklesanim krstom, na vrhu Bokšanice gde je bio punkt Unprofora. Donde je makadamski put toliko rđav da reporteru DW meštani ne savetuju da kreće tamo bez pogona na sva četiri točka. Ali kakva je to spomen-ploča?
„Ukrajinci su prostor oko tih svojih punktova minirali kako im niko neopažen ne bi mogao prići. Ne znam detalje, kako je i zašto taj njihov oficir ušao tamo, možda je bio i pijan, jer su stalno i mnogo pili. Ušao je u minirano područje i stao na minu. Tako je poginuo. Na tom mestu su mu podigli spomenik“, priča jedan meštanin dok ostali klimaju glavom. Na pitanje ko je podigao spomenik sa smeškom kaže: „Njegova jedinica valjda. Mi Žepljaci sigurno nismo.“