Lica hrabrih i slobodnih žena

Na Nusrat su nasrtali jedan za drugim. Prvo ju je njen suprug polio kiselinom, a kada je nekako uspela da pobegne iz sobe, napao ju je i dever. „Odeća mi je spala sa tela, celo telo je gorelo“, priča Nusrat, mlada Pakistanka. Nakon napada, pet meseci je provela u bolnici. Njeno lice i danas je puno dubokih ožiljaka. „Moja svekrva i svekar kao i ostatak porodice supruga često mojoj deci pokazuju moje fotografije govoreći im da im se majka pretvorila u čudovište“, kaže Nusrat.

To što se dogodilo njoj nije nažalost nikakva retkost. Prema procenama humanitarnih organizacija, godišnje širom sveta oko 1.500 osoba (žena, ali i muškaraca) doživi istu sudbinu – polivanje kiselinom. Ne zna se tačno koliko tačno tih žrtava ima, ali se pretpostavlja da je stvaran broj daleko veći. Razlozi pri tom mogu da budu različiti. U Ugandi su, na primer, oko 45 odsto žrtava muškarci. Razlog je zavist – najčešće zbog poslovnog uspeha ili pak žene. A kada su u pitanju žene, razlozi su najčešće porodični odnosi, odnosno sukobi. „Ja sam se udala u jednu veliku porodicu. Zauzvrat je moj brat trebalo da oženi moju zaovu. Ali ja sam mu pomogla da oženi onu koju je on zapravo želeo. Zato su me napali“, objašnjava Nusrat.

Tamo gde su žene manje vredne

Priče poput Nusratine zabeležila je nemačka fotografkinja An-Kristine Verl. U zemljama u kojima su žene sve do danas jednostavno manje vredne, u Indiji, Pakistanu, Ugandi, Nepalu, Bangladešu i Kambodži, ta 39-godišnjakinja posetila je žene, žrtve napada kiselinom ili one koje su se pokušale same da se zapale i na taj način sebi oduzmu život. Uradila je njihove portrete, i oni se ovih dana mogu videti na izložbi u minhenskom Etnološkom muzeju.

Među njima je i Neehari, 26-godišnja žena iz Indije. Ona je 49 puta uzaludno pokušavala da zapali šibicu. Onu poslednju u kutijici konačno je uspela da zapali, a s njom i samu sebe. Suprug ju je fizički i psihički maltretirao i terorisao. „Bio je sadista i psihopata. Jednog jutra mi je dao sto rupija kao platu za proteklu noć. Bila sam toliko tužna. Jednostavno to više nisam mogla da podnesem“, priča Neehari i dodaje da je zato želela da se zapali.

Tu je i fotografija i priča Flavije iz Ugande. Ta 25-godišnjakinja do danas nije uspela da sazna ko ju je pre pet godina napao. „Većina je uverena da je to bio moj bivši dečko, ali nemam dokaze za to. Tu osobu bi želela da pitam samo jedno: šta sam ti uradila“, kaže Flavija. Kiselina koju počinioci polivaju po telu žrtve prodire kroz kožu sve do kostiju, uništava lice, nos, uši… Mnoge žrtve gube i vid. Trinaest od sto pacijenata ne uspeva preživi napad. Oni koji prežive, osuđeni su na večni bol jer kiselina i dalje napada i deli ćelije u telu.

Dvanaest centi za ljudski život

Napad kiselinom ima simboličan karakter – on žrtvama doslovno oduzima lice. Osim toga kiselina je lako dostupna. U mnogim zemljama ona se može kupiti u najobičnijim prodavnicama. „U Bangladešu jedna flašica košta oko 12 centi“, kaže Astrid Braht iz organizacije za zaštitu ljudskih prava „Terre des Femmes“. Ipak, otkako je od 2002. godine prodaja kiseline stavljena pod kontrolu, smanjio se i broj napada, odnosno, žrtava. Uprkos tome, samo ove godine u Bangladešu je prijavljeno 26 takvih slučajeva. „Naravno da je zadatak političara da promene svest društva. Mi drugi možemo samo da apelujemo na to da žene moraju biti slobodne i sa pravom glasa“, kaže fotografkinja An-Kristine Verl i podseća na nesreću koja je zadesila Faridu iz Bangladeša.

Faridin suprug je narkoman i kockar. Izgubio je sav novac tako da su bili prisiljeni da prodaju kuću u kojoj su živeli. Farida je rekla da će ga ostaviti. Te noći, dok je spavala, polio ju je s kiselinom, zatvorio i zaključao vrata. Vikala je i zapomagala sve dok je komšije nisu čuli i provalili vrata.

Neehrin lični Dan nezavisnosti

Međutim, iako zvuči prilično deprimirajuće, izložba u Etnološkom muzeju ipak to nije. „Iza tih priča o ženama koje su na prvi pogled vrlo slabe i nevidljive za društvo, ipak stoji jedna veoma velika snaga“, kaže Verl. Ona dodaje da su joj mnoge žene rekle da se danas osećaju snažnije nego pre, da su usredsređene i da bole osećaju same sebe. Dok su nekada bile samo vlasništvo ili dodatak suprugu, danas mogu bolje da se izbore same za sebe. „Mislim da su se delimično oslobodile raznih atributa koje zapravo svaka žena, ako želi da bude prihvaćena u društvu, mora da ima. Sada su slobodnije i mogu da kažu: sad sam ja na redu! Neverovatno je videti na koji način te žene koračaju u budućnost i koliko poverenja imaju u život“, kaže fotografkinja.

Flavija se, recimo, godinama krila kod kuće i živela u potpunoj izolaciji. Sve dok je jedan prijatelj nije jedne večeri poveo na ples. „U početku sam se i tamo krila i samo posmatrala druge. Ali postepeno sam upoznavala nove ljude koji su sa mnom plesali. S vremenom sam naučila i sama dobro da plešem salsu“, kaže Flavija.

I Nusrat se najpre dugo vremena borila protiv sopstvenog tela, protiv stigmatizacije i za svoju budućnost. Njena deca su je čitavo vreme podržavala i bila uz nju. „Tešila su me govoreći mi da ću jednom opet biti kao pre“, kaže Nusrat. Nakon mnogobrojnih operacija preko humanitarnih organizacija upoznala je druge žene koje su doživele isto što i ona. „Neke od njih su od kiseline toliko nastradale da su izgubile vid, ili čak nisu mogle da pomeraju ruke, niti da se same hrane. Kada sam njih videla, osetila sam beskrajnu zahvalnost zbog toga što mogu da jedem sama i da gledam svet oko sebe, da mogu sama da se brinem za sebe. Život koji mi je Bog poklonio je predivan“, kaže Nusrat. Ona danas radi u jednom kozmetičkom salonu i kaže da više ne oseća nikakav strah u srcu.