Lezbejka u Vladi i „takozvano zlato“

„Srpski šef vlade Aleksandar Vučić je prvi put u istoriji države angažovao lezbejku kao ministarku – za balkansku zemlju je to senzacija“, piše Zidojče cajtung. „Vučić je izrekao jednu pretnju i jedno iznenađenje. Pretnja: u utorak će pročitati ekspoze od 400 strana. Iznenađenje: u novoj vladi će prvi put biti zastupljena i jedna lezbejka. Ekonomistkinja Ana Brnabić će voditi ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave. To što je ona otvoreno govori o svojoj vezi sa jednom ženom, Vučiću nije važno: Zanimaju me samo rezultati njenog rada“.

Autorka teksta Nadija Pantel u nastavku objašnjava da je to za Srbiju senzacija i navodi rezultate jedne ankete koja je pokazala da 70 odsto upitanih Srba smatra da je homoseksualnost bolest, a podseća i na dosadašnje probleme sa Gej prajdom u Beogradu. Pominje i Mariju Šerifović, srpsku pobednicu Izbora za pesmu Evrovizije iz 2007, koja je posle takmičenja otkrila da je lezbejka. „Posle kratkotrajnog slavlja među borcima za prava gejeva i lezbejki, Šerifovićeva je, doduše, razočarala aktiviste. Pevačica je podržala predizbornu kampanju desno-nacionalnog predsednika Tomislava Nikolića.“

„Sa izuzetkom Brnabićeve, nova srpska vlada ne pada u oči ni raznolikošću, ni novim idejama“, piše dalje novinarka Zidojče cajtunga, navodeći da najvažnija ministarstva ne vode novi ljudi. Vučič je „obećao biračima da će nastupiti zlatna era, i da računa sa ulaskom Srbije u EU 2020. godine. Pristup Evropskoj uniji je mogao imati dodatnu ulogu pri imenovanju Brnabićeve za ministarku. Brisel se u balkanskim zemljama sa perspektivom pristupa EU snažno zalaže za prava i ravnopravnost lezbejki i gejeva.“

Samoproklamovano zlato

A novinar Frankfurter algemajne cajtunga Mihael Martens u tekstu pod naslovom „Takozvano zlato“ piše o „srpskom naličju jedne kosovske medalje“. U uvodu pominje Kosovsku bitku i objašnjava zašto Kosovo važi za „kolevku srpstva“ te kako je zvanična pozicija da Srbija nikada neće priznati Kosovo kao samostalnu državu. Ta pozicija ima široku podršku „nezavisno od stranačke pripadnosti, a ima i veliki eho u društvu, kao u slučaju tenisera Novaka Đokovića čiji otac potiče sa Kosova. Đoković, prvi na svetskoj rang-listi u modernom Kosovskom boju, čiji se nastup u Riju neslavno završio u prvom kolu, 2008. je na jednim demonstracijama prkosno skandirao zvanični moto srpske politike: Kosovo je Srbija!“

„Ali“ nastavlja Martens, „baš tu počinje belaj, jer je kosovska Albanka Majlinda Keljmendi u Riju osvojila zlatnu medalju u džudou. Ova sportistkinja tvrdi da je albanska Kosovka i da je medalju osvojila za Kosovo. Ali, prema srpskom tumačenju, gđa Keljmendi je državljanka Srbije. Šta to znači za njeno zlato? Je li to srpsko zlato? Zlato koje se kosi sa međunarodnim pravom? Samoproklamovano zlato? De facto zlato? Provincijsko zlato? Zlato koje Srbija nikada neće priznati, jer su ga Srbima još 1389. ukrali Erdoganovi preci? Stvar sa kosovskim opljačkanim zlatom je još zamršenija jer je Srbija potencijalnim srpskim olimpijskim pobednicima obećala bogatu nagradu: 45.000 evra, Fijat 500, stan u Beogradu kao i doživotnu penziju. Ima li sada Majlinda Keljmendi pravo na sve te poslastice? I kojoj državi se pripisuje medalja?“

„Ako je Kosovo Srbija, može li zlato biti kosovsko? Drukčije upitano: može li Kosovo da ne bude priznato, ali njegova medalja – da bude? Odnosno vice versa? Srpski mediji su podeljenog mišljenja. Dok neki pišu činjenično o uspehu kosovske sportistkinje, jedan tradicionalniji list je napisao da je sportistkinja fantomske države Kosova osvojila zlato za tamošnju samoproklamovanu vlast.“ Posle navođenja specifičnih komentara čitalaca internet-izdanja srpskih dnevnika, autor zaključuje: „Moguće je da će srpsko naličje kosovske medalje otvoriti još mnoga pitanja. Srpski ministar sporta je već našao najvažniji odgovor: on je srpskim sportistima savetovao da siđu sa postolja ukoliko se na njemu slučajno nađu zajedno sa Kosovarima.“