Lezbejka i desničar

Da li Alternativu za Nemačku (AfD), posle manje od dve godine, čeka novo cepanje? Ili, kako većina komentatora nemačkih novina to tumači, konačno skretanje ka krajnjem desnom spektru? To pitanje naširoko se bistri posle kongresa ove partije koji je tokom vikenda održan u Kelnu. Delegati su odlučili da u kampanju pred parlamentarne izbore (24. septembar) idu sa vodećim timom (Spitzenteam), što je protumačeno kao šamar Frauke Petri, kopredsednici i zaštitnom licu stranke. Ona je, osujećena u nameri da bude vodeća kandidatkinja – potencijalna kancelarka – odustala od učešća u takvom timu.

Dva najveća politička bloka, demohrišćani i socijaldemokrate, u izbornu borbu ulaze sa Angelom Merkel odnosno Martinom Šulcom te birači tačno znaju ko bi bio kancelar ukoliko te stranke odnesu pobedu. Manje partije, Levica i Zeleni, koje baš i nemaju šanse da daju kancelara, u kampanje ulaze sa takozvanim vodećim duom, kojem uvek pripadaju po jedna žena i muškarac, po pravilu iz različitih krila partije.

Na kraju se tom rešenju priklonila i Alternativa – tim je sveden na tandem u kojem su Aleksander Gauland, 76-godišnji desničar poznat po tiradama na granici rasizma, te Alis Vajdel, 38-godišnja predstavnica ekonomskog liberalnog krila stranke koja je karijeru gradila u Goldman Saksu. Razliku između ovo dvoje posebno potcrtava to što Vajdelova odskače od slike „klasične porodice" koju propagira Alternativa – ona je lezbejka koja živi sa partnerkom i dvoje dece.

„Gauland plus Vajdel – ova kombinacija je u Kelnu dobila istrajne aplauze, ali mnogi u AfD već prevrću očima. Ni uštogljeni pripadnik obrazovanog građanstva Gauland, ni hladna karijeristkinja Vajdel ne čine partiju privlačnom za obične ljude. AfD na okupu drže strahovi", piše Merkiše algemajne (Potsdam). Tu se misli na strahove od izbeglica, stranaca, muslimana, terorizma, gubitka nemačkog identiteta, diktata iz Brisela i Vašingtona – ti su strahovi realno prisutni kod dela stanovništva, bez obzira koliko su realno utemeljeni.

Frauke Petri, u poodmakloj trudnoći, tako je posmatrala kako na kongresu propadaju njene zamisli i mora da se setila prvog šefa stranke Bernda Lukea. Ovaj je 2013. napravio AfD kao partiju ekonomskih liberala koji se protive evru kao valuti i zamalo je uveo u Bundestag. Luke je svrgnut već sredinom 2015, kada su AfD-u počeli da prilaze nezadovoljnici svih vrsta, a desni populisti preuzeli glavnu reč. On je ubrzo napustio stranku zajedno sa mnogim drugima. Tada je od toga profitirala upravo Frauke Petri koju danas izgleda čeka ista sudbina. Delegati su obili da raspravljaju o njenom predlogu da se stranka odlučno pozicionira kao realpolitička alternativa, umesto kao radikalna opozicija, te da se jasno ogradi od rasizma i antisemitizma kojim se ističu pojedini bitni funkcioneri.

„Teško je reći šta je za Frauke Petri bio najgori doživljaj na stranačkom kongresu: poniženje nakon što njen predlog uopšte nije uvršten u dnevni red? Frenetično slavlje zbog tandema koji će predvoditi stranku u kampanji, a kojem ona ne pripada? Ili izgled da će, uprkos svojoj beznačajnosti, morati dalje da vodi partiju ako ne želi da prođe kao njen prethodnik Bernd Luke kojeg je upravo ona 2015. najurila sa vrha i, na posletku, iz same partije?", pita se minhenski Zidojče cajtung. „U jednom trenutku je Petri počela da sanja da bi 2021. godine mogla da postane savezna kancelarka. Sada je prizemljena u realnost i to pre nego što su birači dali svoj sud."

Frankfurter rundšau odnos delegata prema Petrijevoj naziva „političkim pogubljenjem". „To je gorak poraz za nju, ali je za njega sama odgovorna. Nije prepoznala raspoloženje u članstvu i bila je ubeđena u svoje pozicije. Šefica stranke koja je tako odbačena trebalo bi da podnese ostavku." Frankfurter algemajne cajtung piše da je Frauke Petri bila osuđena na neuspeh u pokušaju da takozvani „građanski koridor" stranke oslobodi nacionalističkih fantazija koje su ga obuzele.

Daleko od toga da je spor oko kopredsednice stranke jedina svađa u AfD. Niz funkcionera koji su već na izborima u svojim pokrajinama ostvarili manje ili veće uspehe, gonjena i sopstvenim sujetama, tek će voditi obračune kada stranka uđe u Bundestag pa se budu delile funkcije u poslaničkom klubu i odborima parlamenta. Ulazak u Bundestag deluje izvesan, a tačan procenat će zavisiti od događaja u narednih pet meseci, ali i od slike koju stranka pošalje javnosti. O tome Nirnberger nahrihten piše: „Većina vodećih političara AfD su jedni drugima neprijatelji. Međusobno gotovo da ne pričaju, često ne mogu ni u oči da se pogledaju. Ali oni će biti dovoljno pametni da do saveznih izbora ne preteraju – da se ne dele niti da proteruju jedni druge iz stranke. Inače će biti u opasnosti da skliznu ispod cenzusa od pet odsto."

Kako se iz ovog kratkog pregleda komentara nemačke štampe vidi, personalna vrteška je dominantna tema. Manje se govori o sadržajima politike ove stranke. Njima se posvećuje Tiringiše landescajtung (Vajmar): „Zemlja u kojoj bi se AfD pitao bila bi drugačija zemlja. Zemlja u kojoj bi samohrani roditelji važili za nesrećni slučaj i izraz neuspeha jednog životnog stila. Tako je zaključeno. Zemlja u kojoj je obavezno prijaviti abortus. U originalu AfD stoji: Za neprijavljivanje (abortusa, prim. red. DW) treba izricati osetnu kaznu. I dalje piše: Ponašanje koje teško narušava bračnu solidarnost bi moralo da se uzme u obzir pri razvodu. To je nekoliko tačaka te druge zemlje. Ko želi da sazna šta AfD smera, samo treba da pročita njihov program."

Priredio: Nemanja Rujević