Levica se bori za vazduh

Poslednjih godina je Levica postajala sve atraktivnija i na Zapadu. Za to je pre svih odgovoran Oskar Lafonten, nekadašnji član Socijaldemokratske partije (SPD) i ministar finansija u vladi Gerharda Šredera. Lafonten je bio glavna figura Izborne alternative – rad i socijalna pravda (WASG) koju su osnovale razočarane socijaldemokrate i sindikalci, i koja se kasnije ujedinila sa istočnonemačkom Partijom demokratskog socijalizma (PDS).

PDS je s druge strane bila naslednica državne partije DDR-a SED i brzo se na nekadašnjem tlu DDR razvila u pobornika istočnonemačkih interesa u procesu ujedinjenja. Otuda koalicije sa SPD-om i u šest istočnonemalkih saveznih pokrajina, među njima i Berlinu. Trenutno takav crveno-crveni savez postoji u Brandenburgu. Prisustvo Levice na opštinskom nivou je na Istoku utemeljeno u istoriji. Stotine gradonačelnika vide Levicu kao narodnu partiju.

Na čelu sa populističkim govornikom bez dlake na jeziku i briljantnim analitičarem Lafontenom, Levica je, uprkos njenoj pozadine iz DDR, u zapadnoj Nemačkoj postala ozbiljna alternativa levim socijaldemokratama i Zelenima.

Samo 2,5 odsto u Severnoj Rajni-Vestfaliji

Povremeno je Levica na Zapadu bila zastupljena u sedam od 10 pokrajinskih parlamenata, u međuvremenu samo u pet. Posebno je bolno ispadanje iz parlamenta u Severnoj Rajni-Vestfaliji. Sa izbornim rezultatom od samo 2,5 odsto, Levica na Zapadu sve više postaje razjedinjena. Poraz partije je tesno povezan sa ličnom sudbinom Oskara Lafontena. Kada se danas 68-godišnji Lafonten 2010. zbog tumora povukao sa čela partije i parlamentarne grupe, na svetlo dana su isplivale dugo potiskivane protivrečnosti u Levici.

Grubo posmatrano, linije konflikta geografski prolaze između Istoka i Zapada, politički između zagovornika učešća u vlasti i fundamentalnih protivnika. Rezultat sporova je bilo duplo vođstvo sa zapadnim Nemcem Klausom Ernstom i istočnom Nemicom Gezinom Leč, koja je u međuvremenu iz privatnih razloga podnela ostavku.

Strogo antikapitalistički partijski program

Tom duetu ni u jednom trenutku nije pošlo za rukom da unese stabilnost u partiji. Čak i prvi program partije usvojenom velikom većinom u Erfurtu 2011. pokazao se kao pilula za smirenje sa kratkoročnim dejstvom. Sadržina tog strogo antikapitalističkog dokumenta očito nosi potpis Oskara Lafontena. Neko kratko vreme činio se mogućim njegov povratak kao šefa partije i kandidata na parlamentarnim izborima 2013. Ipak, spasilac u nevolji, kako su ga zvale njegove pristalice, hteo je da nastupi samo bez protivkandidata.

Ali s obzirom da aktuleni zamenik šefa parlamentarne grupe u Bundestagu Ditmar Barč ne želi da odustane od kandidature za šefa partije, Lafonten se povukao. Ovog vikenda na Saveznom Kongresu partije u Getingenu 12 kandidata boriće se za oba mesta. Među kandidatima mora da bude najmanje jedna žena.

Fundamentalisti računaju na Saru Vagenkneht

Lafontenov tabor se posle povlačenja svog idola još uvek nada kratkoročnoj kandidaturi Sare Vagenkneht. Na hijerarhijskoj lestvici ona je u međuvremenu dospela na drugo mesto u partiji i frakciji u Bundestagu. Njen uticaj sve više raste zahvaljujući intelektualnim sposobnostima, ali i podršci životnog saputnika Oskara Lafontena sa kojim je zvanično zajedno od 2011.

42-godišnja Vagenkneht ne može da zamisli podelu rada sa Ditmarom Barčom, baš kao ni Lafonten. Ona priželjkuje personalni kompromis „nezavisno od svih dosadašnjih sukoba“. Ako partija ne pronađe zajednički jezik, „ne možemo se nadati podršci birača“, izjavila je Vagenknehtova za socijalistički dnevnik „Nojes dojčland“.

Ipak, sporno je da li je ova dama sa takvom procenom generalno u pravu. Jer uprkos svim sukobima, partija na istoku nadalje beleži dvocifrene rezultate, delimično i iznad 20 odsto. Uspon koji je odavno stao na Zapadu možda je zaista samo zbog imena Oskara Lafontena. Neka vrsta oluje bez dugoročne promene političke klime.

Autori: Marsel Firstenau / Ivana Ivanović
Odg. urednik: Nemanja Rujević