Lenardova ulica
20. maj 2017.
Filip Lenard je bio darovito momče. Sin trgovca vinom iz Tirola rođen je početkom leta 1862. u tadašnjem Presburgu, današnjoj Bratislavi, u Habsburškoj monarhiji. Samo mesec dana posle njegovog rođenja na drugom kraju ogromne carevine njegov zemljak, Nikola Tesla, puni šest godina.
Mada je nemačkog porekla Filip pohađa Kraljevsku mađarsku gimnaziju, uči mađarski. Izjašnjava se u svojim ranim danima kao mađarski nacionalista. Odbija da izgovara nemačka imena mesta u pokrajini u kojoj živi, govori isključivo mađarski. Potpisuje se kao Fülöp Lenardi. 1880. se upisuje na univerzitet u Budimpešti. Tamo je 1881, može biti, u prolazu sreo koštunjavog mladića iz Smiljana, Nikolu Teslu, koji je posle Graca i Praga u mađarskoj prestonici okušao studentsku sreću. No, to nikad nećemo saznati. Jedan drugom tada nisu ostavili trag u životu.
Lenard prelazi u Beč, ali i on, poput Tesle, nemirna i nestalna duha, prekida studij prirodnih nauka i posvećuje se prodaji vina u rodnom Presburgu. Vinska epopeja traje kratko, te Lenard odlazi u nemački Hajdelberg da bi nastavio studij. Njega fascinira fosfor. Stiče doktorsku titulu, istražuje. Katodni zraci, novi model atoma. Opija ga jonizovan vazduh. Munje. Još jedna dodirna tačka sa Teslom. 1905. dobija Nobelovu nagradu za fiziku. Sa četrdeset i tri godine on je na naučnom Olimpu. Njegov bivši zemljak Tesla imao je trnovitiji put.
Izbija Veliki rat. Filip Lenard oktobra 1914 potpisuje „Apel devedeset i trojice“. Među potpisnicima nisu pacifisti poput Alberta Ajnštajna i Hermana Hesea. U tom apelu se ugledni nemački i austrougarski naučnici, umetnici, javne ličnosti obraćaju „kulturnom svetu“ apelom koji počinje ovako: „Mi kao predstavnici nemačke nauke i kulture dižemo pred celim kulturnim svetom svoj glas protiv laži i kleveta kojima naši neprijatelji hoće da uprljaju nemačku čistu stvar u egzistencijalnoj borbi.“
U tom tonu je celi papir. Negiranje nemačke odgovornosti za zločine u Belgiji, negiranje nemačke odgovornosti za rat. Obrazac koji će posle u mnogim ratovima ponavljati nacionalističke elite širom sveta. Posebno je interesantno mesto na kojem ovi nemački intelektualci osporavaju svojim protivnicima u Francuskoj i Engleskoj pravo da se predstavljaju kao branioci civilizacije pošto su se uortačili „sa Rusima i Srbima“. Ili zato što „svetu nude sramnu predstavu u kojoj huškaju Mongole i Crnčuge na belu rasu“. Verovali su i u ovakve rečenice: „Bez nemačkog militarizma, nemačka kultura bi odavno bila sravnjena sa zemljom.“
Filip Lenard nije bio jedini potpisnik od međunarodnog ranga. Tu su Maks Plank, koji je Nobelovu nagradu za fiziku dobio 1919, Gerhard Hauptman koji je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1912, Vilhelm Konrad Rendgen, po kojem se i dan danas zovu rendgenski zraci – on je 1901. počastvovan prvom Nobelovom nagradom za fiziku u istoriji. Tu je i Maks Liberman, do danas najpoznatiji nemački impresionista. Lista je duga.
Svi veliki dnevni listovi u Nemačkoj su objavili ovaj apel.
Za vreme Prvog svetskog rata Filip Lenard bavio se sastavljanjem standardnih priručnika fizike. Bio je ubeđeni monarhista. Ishod rata je u njemu izazvao duboku nacionalističku traumu. To ga je odvelo direktno u zagrljaj nacistima. Ajnštajnovu teoriju relativnosti je opanjkavao po novinama kao „jevrejsku prevaru“. Sanjao je „arijevsku fiziku“. Doživeo je slom Trećeg Rajha, ali je i kao fizičar ostao potpuno usamljen, jer je svet priznao genijalnost jednog kosmopolite jevrejskog porekla – Alberta Ajnštajna, ali, doduše nešto kasnije, i genijalnost jednog krotitelja munja srpskog porekla, Nikole Tesle. A ni jedan ni drugi nisu bili ljudi mržnje. Narodi i kulture koje je Filip Lenard slepo mrzeo iznedrili su umove koji su bili bliže zakonima svemira i blještavoj igri prirodnih elemenata nego što je on, Filip Lenard, mogao podneti.
Amerikanci su ga zbog duboke starosti izuzeli iz programa denacifikacije. Umro je 20. maja 1947.
U decenijama koje slede potomstvo polako počinje da ga gleda drugim očima. Jedna po jedna, ulice nazvane po njemu su preimenovane. U Minhenu 1966. U Klagenfurtu 2008. U Dortmundu 2014. Jedna ulica u kanadskom Kvebeku zvala se do 2015. Rue Philipp Lenard. A onda je postala Rue Marie Curie.
Jedino još u njegovoj rodnoj Bratislavi postoji Lenardova ulica. Možda zato jer je kolaboracionistička Slovačka između 1939. i 1945. manje-više dosledno sprovodila velikonemačke ideje kojima je vrsni fizičar Filip Lenard još 1914. prodao dušu.