Lajk za prave vesti

„Iza se uvek krije jedna pametna glava." Ovo je slogan kojim jedne nemačke novine vrbuju čitaoce. To bi značilo: čitanje novina obrazuje i tako razvijate sposobnost rasuđivanja, što je građanima u jednom demokratskom društvu potrebno kako bi učestvovali u donošenju političkih odluka.

Prethodna rečenici u današnje vreme deli sudbinu tradicionalnih medija – i jedno i drugo je u modi koliko i zvonarice među pantalonama. Slabo. Klasični mediji su izgubili vodeću ulogu kao izvor vesti. Agencija Rojters je pre pola godine u izveštaju Digital News Report potvrdila da se ljudi u međuvremenu više informišu preko Fejsbuka, Tvitera i drugih socijalnim platformi nego iz novina. Mnogi mladi ljudi kao primarni izvor informisanja, neki od njih i isključivo, koriste upravo društvene mreže.

Problematično je što mi na socijalnim mrežama pratimo ljude koji su mahom istog mišljenja kao i mi sami. Mnoge studije to potvrđuju: korisnici medija su u prvoj liniji naklonjeni da primaju informacije koje odgovaraju njihovim ubeđenjima. Ovaj fenomen je još pojačan algoritmima Gugla i Fejsbuka. Jer tamo dobijamo sve više i više onog što tražimo i lajkujemo. Čitav internet tako postaje filter bubble iliti informacioni mehur u kojem glasno odzvanja eho našeg sopstvenog mišljenja i uverenja.

Doduše, mehur je na neki način oduvek postojao i u klasičnim medijima. Recimo u Nemačkoj konzervativci čitaju Frankfurter algemajne cajtung, socijaldemokrate Zidojče cajtung, a levičari i zeleni Tagescajtung. Ali ovi listovi ipak slede svete novinarske principe – razdvojiti vesti od komentara i dati reč i drugoj strani.

Filtriranje informacija ne mora da bude loše. Jer, kada imamo poplavu vesti, neophodne su nam metode kojima ćemo razdvojiti bitno od nebitnog. Pojavom građanskog društva mediji su preuzimali ovu ulogu. All the news that's fit to print (Objaviti sve vesti vredne objave) stoji danas na svakom štampanom izdanju Njujork tajmsa. Što treba da znači da se proverava relevantnost i istinitost svih vesti koje odlaze u štampariju.

Na Fejsbuku od tog nema ni traga. Tamo su medijski izveštaji, ispoljavanje političkih stavova i teorije zavere potpuno pomešani, prožeti video-klipovima s macama, kucama i hranom... Laži se tako šire ogromnom brzinom i imaju ogromnu moć. U Vašingtonu je jedan mladić u restoranu pucao oko sebe jer je poverovao lažnoj vesti da je Hilari Klinton iz tog restorana upravljala mrežom dečije pornografije.

I još nešto fundamentalno razlikuje stare od novih medija: kada čitam novine, trag ostaje samo u mojoj kanti za đubre. Na Fejsbuku ostavljam gomilu svojih podataka. Nedavno je predstavljen računarski model koji čoveka procenjuje i prognozira njegovo ponašanje – samo na osnovu toga šta lajkuje na Fejsbuku. „70 lajkova je dovoljno da osobu upoznate bolje od njenog prijatelja, sa 150 bolje od roditelja, a sa 300 lajkova mašina može da bolje predvidi ponašanje te osobe nego njen partner."

Time lakše postajemo predmet manipulacije. Koliko smo se mi u Nemačkoj sablažnjavali na kontradiktorna predizborna obećanja i izjave Donalda Trampa. Ali, šta bi bilo da smo preko naših Fejsbuk naloga dobijali samo ono što i sami podržavamo bez uvida u drugu stranu? Sa takvom pomoći bi se moglo uspostaviti totalitarno društvo koje bi moglo da sanja samo o Hitleru ili Staljinu.

Prema studiji Univerziteta Stenford, već sada 80 odsto mladih Amerikanaca između 12 i 13 godina starosti ne mogu da naprave razliku između vesti i reklame. Ako ne želimo da se to isto i nama događa, onda bismo morali da poboljšamo medijsko obrazovanje naše dece. Mi bismo im morali objasniti kakve šanse, ali i kakvi rizici vrebaju na mreži. Mi bismo takođe morali da razjasnimo mehanizme eho-sobe i da pokažemo kakvim sredstvima se služe desničarski izvrtači istine i kako se mogu proveriti činjenice.

Mesto na kojem se to mora događati jeste škola. Potrebni su nam bolji pedagozi koji se razumeju u društvene mreže. I za to su nam potrebna mesta u nastavnom planu i programu pa makar zbog toga nešto drugo moralo da otpadne.