Lažu i na srpskoj i na hrvatskoj strani

DW: Danas će u Kninu biti svečano obeležena godišnjica „Oluje“. Naveče će nastupiti Tompson. Treba očekivati uzvike „Za dom spremni“ i poznatu ikonografiju. Da li je to tek sporedna pojava?

Žarko Puhovski: To je već postala tradicija da se „Oluja“ interpretira u radikalnom nacionalističkom ključu kao „konačna pobeda nad Srbima“, što je činjenica, ali je problem što na hrvatskoj strani niko nije spreman da nešto kaže o žrtvama na drugoj strani.

Na srpskoj strani lažu kada navode brojke od 1.200 ubijenih i 250.000 proteranih, to je dvostruko više od stvarnog broja. Na hrvatskoj strani lažu da nije bilo proterivanja i da su Srbi otišli dobrovoljno jer ne vole Hrvatsku, te da je bilo samo nekoliko mrtvih jer su se tuda tobože kretali srpski vojnici u civilu. Dakle, svakog leta ima materijala za srpsko-hrvatske i hrvatsko-srpske konflikte. Za Hrvatsku je bitno da ne postoji politička snaga koja bi u Kninu ili na drugom mestu organizovala svečanost u civilnom a ne vojnom smislu i bez euforije. Možda je relativno rano, ali četvrt veka posle rata trebalo bi biti moguće racionalnije progovoriti o svemu, iako mi to i u drugim Evropskim zemljama vidimo, da se prema sopstvenoj istoriji odnosi jednostrano, ulepšavajući istoriju u odnosu na to kakva je stvarno bila. Mi smo uvek žrtve. Poslednji primer je proces u Minhenu u kojem je zapadnonemačka služba predstavljena u herojskom svetlu, a zaboravljeno je da su sarađivali sa Titom. To je trideste godina posle događaja pokušaj istorijskog revizionizma. A onda dođu ljudi iz Nemačke pa kažu – svi u Hrvatskoj su revizionisti.

U Hrvatskoj se gotovo svakodnevno mogu sresti ustaški simboli. Znači li to da danas u Hrvatskoj dominira simpatija prema ustaškom fašizmu?

Ne, to nije slučaj. U principu, mi u drugim evropskim državama imamo tri, četiri ili pet procenata stanovništva, ili birača koji zagovaraju takvu radikalnnu opciju, ili, precizno rečeno, brane je agresivno, ali je problem da se to mnogo jednostavnije, velikodušnije toleriše u Hrvatskoj nego u državama koje imaju znatno razvijeniju političku kulturu.

Mada je to manjina ona je veoma prisutna, kao recimo, nedavno u Srbu, gde je šačica neofašista bila u stanju danima zauzimati prostor u medijima, ali i da bitno zasmeta na skupu koji je održan. Manjina ultradesničara ipak uspeva da dođe na naslovne strane i u udarne televizijske termine.

U poslednje dve godine je u Hrvatskoj najjača partija bila desno orijentisana Hrvatska demokratska zajednica, koja bi formalo morala biti demohrišćanska stranka, ali se pod šefom stranke Karamarkom, koji je do pre nekoliko nedelja bio na njenom čelu, orijentisala prema krajnjoj desnici. U to vreme postojao je kontinuitet između radikalno desnih elemenata i zahteva i skoro centrističke javnosti. Tako smo dobili pristup tih radikalnih pozicija medijima i što je mnogo važnije, vladi. Ne zaboravimo da je jedan od ministara u hrvatskoj vladi, ministar kulture, bio jedan od poznatih glasnogovornika ekstremne desnice. No, u poslednjih nekoliko mjeseci je druga grupa političara u HDZ-u stavila stranku pod svoju kontrolu i situacija izgleda sasvim drukčije, ekstremni desničari su opet marginalizovani. Međutim mediji vole radikalne teze i simbole i tako postaju njihov megafon, što ne odgovara realnoj društvenoj situaciji.

Pored otvorenih ekstremno desničarskih poruka postoji i istorijski revizionizam, pokušaji da se ustaški fašistički režim prikaže kao patriotski režim koji je hteo najbolje za domovinu. Taj revizionizam je ipak rasprostranjen?

Revizionizam je jak jer je od devedesete u Hrvatskoj preovladavalo mišljenje da se nezavisna zemlja mora braniti od takozvane komunističke interpretacije istorije, jer su neprijatelji – jugoslovenska armija i srpski nacionalizam – u osnovi upotrebljavali staru ideološku matricu komunista. U Hrvatskoj se upotrebljavala stara, primitivna, interpretaciona formula da je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj, pa ako je hrvatski nacionalizam po tvrdnji jugoslovenske armije i srpskih nacionalista njihov neprijatelj, onda se to mora prihvatiti kao naša pozicija. To je bila dinamika devedesetih. Tada je veliki broj mladih ljudi to prihvatio kao normalno. Onda su došle generacije koje su za vreme Tuđmanove vlasti išle u školu i tamo učile u suštini revizionističku verziju istorije, u kojoj su komunisti, a ne ustaše, bili glavni problem hrvatske istorije. Posle Tuđmanove smrti levo-liberalni mediji su onda doneli drukčiju interpretaciju istorije. S desna se od tada čuje da se istinske nacionalne i nacionalističke pozicije moraju braniti od tih liberalno-kosmopolitskih pozicija. U posljednjih nekoliko godina postojale su paralele sa razvojem ekstremne desnice u Mađarskoj, Francuskoj, Finskoj, Nemačkoj. To je za hrvatske ekstremne desničare bio znak da na osnovu takozvane migrantske krize stiže novo vreme. Zbog toga su dobili novi elan.

To je bila analiza razvojne linije problema. No, kakva je današnja snaga revizionizma u Hrvatskoj?

Oni imaju dosta zagovornika među intelektualcima, ali ipak ne i većinu među univerzitetskim profesorima i javnim ličnostima. Imaju podršku među radikalnom omladinom. Ali će se na izborima 11. septembra pokazati da radikalne desničarske partije mogu dobiti između 1,2 i 2,5 odsto glasova. Nikako više.

Kada se spolja dođe u Hrvatsku ipak se vrlo brzo stekne utisak da su se pomešali kriptofašizam, ustaška nostalgija, patriotizam, nacionalni ponos i nacionalizam, mnoge stvari. U Zagrebu je po mnogim fasadama ispisano „U“, ljudi koji žive u tim zgradama ne biraju ekstremne partije, ali se ti simboli uglavnom ne brišu.

Generacija mojih roditelja, starih komunista, imala je izreku da problem nisu ustaše, koji su manjina, već domobrani, regularne trupe takozvane Nezavisne Države Hrvatske. To je bila malograđanska većina. Ta malograđanska većina toleriše ekstremne desničare i nacionaliste. Oni kažu: "Ma malo preteruju, ali to su naši mladići, naši dečki." Ako nemaju simpatiju onda imaju neutralnu poziciju, apsolutno nisu spremni da nešto kažu protiv tog ekstremizma, a kamoli da se protiv njega bore. I to je ta vrsta normalnosti. U svakom slučaju u jednom dijelu Hrvatske. U drugom delu, kao što je Istra, recimo Rijeka, tako nešto se nikako ne viđa. Ali tamo smo imali drukčiju istorijsku situaciju. Tamo gde se vide ustaški simboli ljudi kažu, nije tako važno, nije strašno, i idu dalje. Mnogo veći problem su ljudi koji ekstremizam tolerišu i time normalizuju od manjine koja je ekstremna i sprovodi takve akcije.

Ekstremna desnica nema uspeha na izborima i to će izgleda tako i ostati. Ali šta znači opisani „svakodnevni fašizam“ za zemlju, posebno za one koji ne pripadaju većini kao Srbi ili Jevreji?

Problem je što su ekstremni desničari predvođeni Karamarkovim HDZ-om u suštini pobedili na prošlim izborima u novembru 2015. Bili su jednako jaki kao socijaldemokratska koalicija. Tako da sada te tendencije dolaze iz mejnstrima. Druga stvar je da hrvatski nacionalisti uvek shvataju ustaše kao svoju radiklanu rezervu. Onako kako sam već rekao, oni idu predaleko, ali u suštini u idu u našem pravcu, imaju iste neprijatelje. To sigurno ni izdaleka nije samo problem malobrojnih Jevreja ili srpske manjine koja je sada takođe malobrojna, već je to problem za većinu ljudi u Hrvatskoj, najčešće su to etnički Hrvati, koji bi želeli da žive normalno. Bez totalitarnih zahteva političara i pokreta koji veruju da su u poziciji, kako kažu „savesti hrvatskog naroda“. Oni misle da mogu kontrolisati koju bi muziku ljudi trebalo da slušaju u slobodno vreme. Bilo je pokušaja bojkota ili čak prekida nastupa srpskih pop pevača u nekim krajevima Hrvatske. Oni smatraju da neke stvari nisu prikladne za hrvatsko biće. To je opasno. I s tim će se normalni Hrvati i Hrvatice ubuduće češće suočavati.

To znači da je Hrvatska kao i na prošlim izborima podeljena na jednu polovinu koja praktikuje neku vrstu nacionalizma, od umerenog do radikalnog, i drugu koja to ne želi. Da li se taj jaz može premostiti bez povlađivanja neoustaškim tendecijama?

Nadam se da se to ne može premostiti. Društva žive od konflikata i kroz konflikte. Bez sukoba ne postoji društvo već samo totalitarna tvorevina. Naša šansa je dakle u podeljenosti društva. Ali naš problem je što se ta podeljenost simbolizuje i predstavlja iracionalno. Nije nam potrebna totalitarna ambicija da izbrišemo razlike. Potreban nam je pokušaj da živimo sa tim razlikama i da ih kultivišemo kako one prvo ne bi vodile nasilju, a drugo, da ih argumentima predstavimo u javnosti . Onda imamo manje-više normalnu političku zajednicu.