Kurdsko proleće

Prijatno prolećno veče u Deriku, gradu u kome većinom žive Kurdi, u blizini tromeđe Sirije, Turske i Iraka. Nekoliko stotina ljudi okupilo se u lokalnom kulturnom centru. Raspravljaju o politici.

Politička zrelost

Asja Muhamed Abdulah govori sa puno energije. Ona je potpredsednik Stranke demokratske unije, sirijskog ogranka Radničke partije Kurdistana (PKK). Oči joj sijaju dok poziva publiku da se bori za svoja prava.

Pre sirijske revolucije takvi sastanci bili su nezamislivi. Asja Muhamed Abdula kaže: „Mi, Kurdi u Siriji, borimo se za svoja prava već 30 godina. Zbog toga je režim uhapsio mnoge naše prijatelje i mučio ih do smrti.“ Stranka predsednika Asada nastojala je da Kurdima oduzme čak i najosnovnija ljudska prava. Šezdesetih godina prošlog veka, jednoj petini od dva miliona Kurda u Siriji, državljanstvo je oduzeto.

Novi odnos snaga

Revolucija je promenila Siriju. Na početku pobune, Asad je Kurdima vratio državljanstvo. Nameravao je da tako spreči širenje ustanka na kurdske oblasti. Deo sirijske armije premešten je iz tih regiona – iz strateških razloga.

„Sve se promenilo zbog revolucije. Ali mi nismo počeli od nule, odranije smo se spremali za rešenje kurdskog pitanja“, kaže Asja Muhamed Abulah. Kurdske oružane snage – „Jedinice narodne zaštite“ (YPG), preuzele su kontrolu nad velikim delom kurdskih oblasti, uz podršku Radničke partije Kurdistana. Jedinice narodne zaštite su zapravo vojno krilo političke Stranke demokratske unije koju predstavlja Asja Abdulah: „Mi verujemo u demokratski model za celu Siriju. Demokratija predstavlja političko rešenje za probleme Sirije. Ne želimo da delimo zemlju, verujemo da u demokratski uređenoj Siriji možemo da živimo kao braća“, kaže ona.

Istovremeno, PKK i turske vlasti pregovaraju sa druge strane granice. Tok pregovora ima odlučujući uticaj na dešavanja u kurdskim oblastima u Siriji: Kurdi bi mogli da imaju koristi od delimičnog otvaranja granica – i vojno, kao i privredno.

Vojno prisustvo

Pripadnici „Jedinica narodne zaštite“ postavili su kontrolne punktove duž glavne ulice u gradu Kamišlo, nezvaničnoj prestonici kurdske oblasti. Naoružani muškarci i žene kontrolišu svako vozilo. Barikade su uglavnom ofarbane u crveno, žuto i zeleno – to su boje Kurda. Režimske snage patroliraju samo u centru grada i u ponekim četvrtima.

Ceo region uglavnom je pod kontrolom tih jedinica, okolo su arapska sela u kojima vlada Asadov režim ili Oslobodilačka vojska Sirije.

Stvari su još komplikovanije u pograničnom gradu Ras Al Ain. Tu su prisutne i režimske trupe, kurdske „Jedinica narodne zaštite“ i Oslobodilačka vojska Sirije, kao i islamisti Al-Nusre. Istovremeno, tamošnji kurdski komandant Rezan Ibrahim deluje samouvereno.

„Mi smo protiv krvoprolića i oružanih sukoba u Siriji, ali trenutno nas situacija primorava da nosimo oružje. Ako neka vlada u budućnosti Kurdima obezbedi sva prava, mi ćemo učestvovati u toj vladi i podržavati je, ali ako nam uskrate prava, za njih ćemo se boriti oružjem.“

Kulturni preporod

Pod Asadovom vlašću, Kurdima je bilo zabranjeno da govore svoj jezik i da javno slave svoju Novu godinu – Novruz. Ali sa porastom političke i vojne moći, ponovo se razvija i kurdska kultura.

Centar za kulturu i muziku „Mohamed-Šekšo“ u Kamišlu postoji već godinu i po dana. Svake večeri tu dolaze desetine mladića i uče kurdske plesove ili pesme. Husain Kate, mladi kurdski pevač, tu je dva puta nedeljno. On objašnjava koliko su se stvari promenile; „Pre revolucije situacija je bila strašna. Morali smo da držimo probe kod kuće – to ne samo da je bilo zabranjeno, već i opasno“, objašnjava on. „Od početka revolucije sve izgleda bolje. Možemo da održavamo probe ovde, u Centru. To je dobar osećaj. Za nas je prelepo to što možemo da govorimo i pevamo na našem jeziku.“

Bez lažne nade

Ali blizina rata je uočljiva. Struja često nestaje, đubre se vuče po ulicama. Cena životnih namirnica osetno je porasla u zadnje dve godine. Škole su uglavnom zatvorene, iz bezbednosnih razloga.

Sirijske vlasti poslednjih meseci povremeno bombarduju mesta u kojima žive Kurdi. Nasrin Hamid, 26-godišnja majka troje dece, izgubila je svoju kuću u Ras Al Ainu. „Troje mojih suseda je ubijeno, a dva rođaka, koja se bore u Jedinicama narodne zaštite, ranjena su. Bogu hvala, niko u mojoj porodici nije pogođen. Gladujemo, nema vode ni struje. Sve je stalo. Nemamo novca da nešto kupimo na pijaci“, žali se ona.

Nasrim posmatra budućnost bez mnogo nade. Situacija za Kurde se popravlja, ali ona sebi ne dopušta prevelika očekivanja – jer se boji razočarenja.

Autori: F. Getke / G. Parameswaran / D. Janjević
Odgovorni urednik: I. Đerković