Kultura smrti
Ako su deca naša budućnost, onda je za delove Iraka i Sirije budućnost mračna. Sve je više izveštaja po kojima teroristička organizacija „Islamska država“ (IS) otima decu iz sirotišta, odvodi ih u kampove za obuku i pretvara u mašine za ubijanje. Navodno se i deca zarobljenika ili mališani rođeni u zatvorima odvode u specijalne kampove za obuku. Tamo ih uvode u salafistički islam džihadističkog usmerenja i obučavaju kako da koriste oružje i eksploziv. Pritom se pre svega polaže pažnja na emocionalno otupljavanje dece i izazivanje bezosećajnosti, kao i na sistematsko navikavanje na brutalnost. To se radi javnim likvidacijama kojima deca najpre prisustvuju kao publika, a potom i njih prisiljavaju da ubijaju.
Obuka otete dece, uništavanje njihove psihe i bespoštedni i nemilosrdni treninzi jasno pokazuju karakter IS. Radi se o grupi ljudi koja gazi sve humane principe, kojoj nijedna taktika nije previše brutalna, a nijedna strategija previše cinična.
Instrumentalizacija vere
„Islamska država“ ne ustručava se da instrumentalizuje čak ni ono što je deklarisala kao najveću vrednost – a to je vera. Jedan od najvažnijih aktera i osnivača IS je Haji Bakr, alijas Samir Abed al-Mohamed al-Klejfavi. On je bio pukovnik u službi svrgnutog režima Sadama Huseina. Taj komandant IS koji je ubijen u januaru 2014, bio je veoma talentovan strateg. Kao takav, dobro je znao kako da instrumentalizuje veru i kako da je stavi u službu ustoličenja lične vlasti i moći.
Njegovom pozivu odazvalo se desetine hiljada ljudi – delom iz verskog ubeđenja, a delom kako bi iživeli svoj brutalni sadizam. Mučenja, silovanja, kapriciozno odlučivanje o životu i smrti: dvesta godina nakon smrti – Markiz de Sad vaskrsnuo je u Iraku.
Demoralisana vojska
Informacije o borbenom duhu džihadista su protivrečne. Umesto da se sami bore, vodeći džihadisti IS u prve borbene redove šalju fanatike, a uskoro će slati i decu čije su duše prethodno uništili. Oni su još uvek dovoljno jaki da se održe u Iraku, ali i da zauzimaju teritorije.
Jedan od razloga za to je i slabost iračke vojske. Njena snaga ni izdaleka nije tako velika kao što bi moglo da se pretpostavi s obzirom na milijarde američkih dolara uloženih u nju. Ta armija je pre svega dubinski demotivisana. Umereni irački suniti sve više je doživljavaju kao vojsku kojom komanduju šiiti i koja ne služi interesima čitave zemlje, već samo jedne verske i etničke grupe – šiitske. Tu britanski i američki instruktori za obuku ništa ne mogu da promene, isto kao ni borbeni avioni koji bombarduju položaje IS.
Oproštaj od šovinizma
Drugim rečima: izazov zvani „Islamska država“ može se prevazići samo političkim putem. IS je nastala tako što je zakazala politika. Formirala se kao reakcija na neuspeli pokušaj izgradnje novog političkog sistema nakon američke invazije 2003. Retko kada da je postojala veća diskrepanca između profesionalne i dobro naoružane vojske i ignorisanja socijalno-političkih i teoloških prilika u društvu, kao što je to vilo tokom te invazije. I pored toga što je svrgavanje režima Sadama Huseina bilo prihvatljivo, neprihvatljiv je bio diletantizam kojim su Amerikanci, nakon invazije, želeli da Irak postave na noge.
Taj diletantizam doveo je do rođenja monstruma zvanog „Islamska država“. Taj monstrum, kratkoročno gledano, može da bude vojno pobeđen, ali on, na duge staze, mora da bude pobeđen politički. Ključ politike kojom IS može da se pobedi mora biti ravnopravan status svih verskih i etničkih grupa u Iraku. A to, mereno šovinizmom koji sada postoji, nije ništa manji izazov za aktere na licu mesta od drugih iskušenja. Ključ za budući razvoj situacije nalazi se u Bagdadu. Tačnije, on je u rukama vlade i parlamenta. Od njih zavisi kako će iračka deca u budućnosti da odrastaju.