Kuda sa decom terorista IS?
23. januar 2019.
Hejdi de Pau nije mogla ni da sanja da će kao neko ko pravno zastupa zapostavljenu decu početi da dobija pretnje smrću. U leto 2018. godine, organizacija „Deca u fokusu“, čije belgijsko predstavništvo vodi De Pauova, počela je sa kampanjom čiji je cilj da deca belgijskih državljana koji su se u Siriji i Iraku borili na strani Islamske države, budu vraćena u Belgiju.
Nakon toga se Hejdi de Pau bukvalno preplavljena elektronskim pismima i porukama mržnje na društvenim mrežama. Slike nasilja, izjave po kojima bi ta deca trebalo da budu „udavljena kao mačići“, pretnje da će ih ubiti… Neke od tih poruka vidljive su na njenom profilu na Tviteru.
Deca koja se ne igraju
„Ne mogu to da razumem. Ja ipak samo branim prava dece“, kaže De Pauova za DW. Njena organizacija identifikovala 18-oro belgijske dece koja najčešće sa svojim majkama, ali i sama, žive u logorima kurdske milicije u Siriji. „O majkama, što se mene tiče, možemo da razgovaramo. One su u jednom određenom trenutku u svom životu donele odluku da se priključe IS. Ali deca – većina njih nema više od šest godina.“
U oktobru je Hejdi de Pau s belgijskim novinarom Rudijem Vranksom s belgijske televizije VRT otputovala u logor na severu Sirije. Bila je to, kako kaže, srceparajuća poseta. Mnoga od te deca još nikada nisu videla knjigu, nisu imala pojma kako se igra. Ionako slabi obroci, dodatno su smanjeni. Zalihe su, kako su joj rekli iz kurdske milicije, potrebne za rat s Turskom. „Čovek počinje da sumnja u ljudskost“, kaže Hejdi de Pau.
Osetila je, dodaje, da se javno mnjenje promenilo, nakon što su Belgijanci videli fotografije koje prikazuju uslove u kojima deca žive i koliko su mala ta deca. „To je“, kaže, „bila prekretnica“. Iako samo privremena.
Sud izrekao novčanu kaznu
Belgijska vlada je doduše već donela odluku da deca boraca IS mlađa od deset godina, smeju da se vrate u Belgiju, ali se nije zauzela za sprovođenje te odluke. Uzdržanost je tu pre svega kada je reč o tome treba li prihvatiti i majke.
Poteškoće stvara i odnos s kurdskom milicijom koju podržavaju SAD. Ona nema zvanično diplomatsko predstavništvo ili bilo kakav autoritet koji bi deci mogao da izda putne isprave. Takođe, ne postoje konzularne veze sa sirijskom vladom – a kurdske grupe prete da će svoje zatvorenike izručiti režimu u Damasku.
U decembru 2018, belgijski sud odlučio je u korist dveju žena, Bušre Abualal i Tatjane Vilant, koje su sa šestoro dece bile u izbegličkom logoru Al Hol u Siriji. Flamanski sud je prvostepenom presudom odlučio da te žene, čiji su muževi bili borci IS, moraju nazad sa svojom decom u Belgiju. Ukoliko se to ne dogodi u roku od 40 dana, dakle do kraja januara, preti im novčana kazna u visini od 5.000 evra po detetu i danu.
Iako odluka suda važi samo za te dve porodice, vlada u Briselu planira povratak i u slučaju 18-oro dece koje je identifikovala organizacija „Deca u fokusu“. Otkako seHejdi de Pau javno, pozitivno izjasnila o odluci da se deca prime nazad, zasuta je porukama mržnje.
Istovremeno, belgijska ministarka za pitanja azila namerava da uloži žalbu na presudu. Ona nije spremna da prihvati Abualalovu i Vilantovu. Portparolka belgijskog Ministarstva pravosuđa Kus Gens je, na pitanje novinara odgovorila da Ministarstvo ne može da se izjasni o sudskim postupcima koji su u toku. Ona je potvrdila da su dokumenta za dve belgijske devojčice u Turskoj pripremljena kako bi one mogle da žive kod rođaka. Majke devojčica su u Turskoj osuđene na zatvorsku kaznu zbog podržavanja Islamske države.
Odmeravanje rizika
Tomas Renard, stručnjak za borbu protiv terorizma s belgijskog instituta Egmont, smatra da Belgijanci koji se izjašnjavaju protiv povratka interniranih porodica razmišljaju kratkoročno. On ukazuje na minimalnu pretnju po bezbednost koju bi nekada radikalizovane žene mogle da predstavljaju po društvo – u poređenju s alternativom da budu ostavljene u Siriji gde se bezbednosna situacija pogoršava iz dana u dan.
„Kurdske vlasti u suštini mole belgijske vlasti da te građane prihvate nazad“, objašnjava Renard. „I povećan je rizik da će ih jednostavno pustiti da odu. To su individue koje pravno ne postoje. Dakle nema otisaka prstiju, nema zabeleženog imena i prezimena, i to je dodatni rizik po bezbednost koji moramo da uzmemo u obzir.“
Ideja da će se deca za nekoliko godina „ponovo pojaviti, ali da su kompletno nestala iz sistema“ – je zabrinjavajuća, smatra Renard. Zbog toga su neki stručnjaci uvereni da je „bolje vratiti žene i decu dok nam nisu ponovo nestali iz vidokruga“.
Za Hejdi de Pau je jednostavno reč o spasavanju dece. Jedno belgijsko dete je, kaže, već umrlo zbog loših uslova u logoru. Drugo je bolesno i hitno mu je potrebna medicinska nega. „Govorimo o deci koja su za mene nevina. Ona ne mogu da budu odgovorna za strašne greške i stvari koje su počinili njihovi roditelji.“