Krvava spirala u svetoj zemlji

Novi rat u Gazi bio je očekivan, ali se uprkos tome nije mogao zaustaviti. Međunarodna zajednica poziva na smirivanje situacije, ali od toga trenutno nema ni traga. Obe strane pripisuju krivicu za eskalaciju svojim protivnicima, a o tome se žestoko raspravlja i u Nemačkoj, piše Nojes Dojčland:

„Na trostruku ubistvo uzvraća se jednim ubistvom iz osvete. Posle napada raketama, sprovode se vojni udari. Ima mrtvih i povređenih. Ponovo. A ovde u Nemačkoj opet grdnje i prebacivanje krivice. Mi uglavnom mislimo da tačno znamo šta je razlog: ili da je kriva politika naseljavanja Netanjahua, ili da je kriv terorizam koji sprovodi Hamas. Ili je jedno, ili je drugo. I kada se udobno smestimo na jednoj strani, na drugoj je lako naći dokaze za zatucanost. (…) Šimon Štajn, nekadašnji izraelski ambasador u Nemačkoj, u sredu je izjavio da upravo doživljavamo eskalaciju novog rata, koji nisu želeli ni Izraelci ni Hamas. A ipak ratuju. Kada se to uzme u obzir, teško je ne biti očajan.“

Rajniše post tvrdi da je bombardovanje veliki politički i vojni rizik za vladu premijera Netanjahua: „U Izraelu dobro znaju da je čvrsta ruka protiv slabijih Palestinaca na kraju uvek donela štetu izraelskoj državi. Izrael će i ovaj put brzo dospeti na stub srama kada slike ubijenih civila stignu na televizijske ekrane sveta. Argument da se Izraelci samo brane protiv raketnih napada Hamasa će pasti u vodu. Hamas to zna, i oni će cinično – isto kao u prošlosti – od toga profitirati. Ali za to izraelska vlada mora da prebacuje samo sebi. Premalo je uloženo u političko rešenje.“ „U šta nas je to Hamas uvalio? To se pitaju mnogi Palestinci sa sve većim ogorčenjem. S punim pravom“, piše Hesiše Nidersekziše Algemajne. „Put nasilja neće rešiti nijedan palestinski problem. Ni stalnu, delimično pljačkašku politiku naseljavanja koju sprovodi Izrael, ni dramatičnu političku i privrednu bezizlaznost, ni nesposobnost političara na obe strane da postignu mir.“

„Što se tiče vojne mašinerije, koja se okomila na ljude u Gazi, mnogi ovde u Nemačkoj pate od starog refleksa da posmatraju Izrael kao gluvonemog zlikovca koji razume samo govor nasilja i zlonamerno odbacuje nadu u mir“, prenosi Minhner merkur. „A opet, samozvani tužioci bi trebalo i da objasne šta jedna vlada može da uradi kada fanatični neprijatelji jevrejske države na njene građane ispaljuju rakete – osim da ih uzme na nišan. U ovim okolnostima, čak i neoprostiva politika naseljavanja koju vodi Izrael se relativizuje i pretvara u samo jedan ružni deo slagalice, među mnogima koji se na kraju neće uklopiti u sliku mirnog rešenja.“

Vezer kurir odlazi i korak dalje: „Odavno je manje ili više poznata perfidna strategija Hamasa da se raketne baterije i arsenali smeštaju u privatnim kućama. Ako Izrael na paljbu odatle reaguje vojnim nasiljem, reakcija je jasna: Hamas govori o ratu protiv nevinih civila. Zanimljivo je to što se takve providne parole Hamasa u Evropi, po svemu sudeći, više cene od onoga što po tom pitanju ima da kaže demokratski izabrana vlada u Izraelu. Evropi bi bilo dobro da konačno malo razmisli pre reakcije i da se usprotivi propagandnom ratu Hamasa.“

Rajn-nektar-cajtung piše da je jedno Vašington sposoban da zaustavi krvoproliće:

„Izrael i Palestina su zreli za mandat Ujedinjenih nacija. Za pregovore o miru. Za podelu. Za stvaranje palestinske države. To bi bila nekakva strategija. Šta zapravo radi Obama, nosilac Nobelove nagrade za mir?“ Pforchajmer cajtung, međutim, smatra da ne treba očekivati napredak: „U svetoj zemlji ponovo je zavladao uobičajeni krvavi automatizam. Ubistva i nasilje služe kao užasni ventil u situaciji gde su mirovni pregovori zapali u slepu ulicu, gde Hamas izgleda očajno a izraelska vlada dezorijentisano. Deo je cinizma ovog regiona to što obe strane znaju: potpuno je svejedno koliko se dugo puca – ništa se neće promeniti.“