„Krugovi“ su važni jer govore o pomirenju

Filmski festival goEast fokusira autorske filmove iz 29 zemalja istočne i centralne Evrope. Ove godine održava se Vizbadenu, Frankfurtu, Majncu i prvi put u Darmštatu. U takmičarskoj konkurenciji će biti prikazan i film „Krugovi“ Srdana Golubovića (fotografija gore), koji je najavljen kao „film pomirenja“. Od srpskih filmova biće prikazan još „Smrt čoveka na Balkanu“ Miroslava Momčilovića koji je uvršten u selekciju „Highlights“, posvećenu najpopularnijim autorskim filmovima iz ovog dela Evrope. Takođe, poseban program predviđen je za jugoslovenski Crni talas, odnosno filmove snimane od 1963-1973. O svim tim filmovima razgovarali smo sa direktorkom festivala goEast Gabi (Gaby) Babić.

DW: „Krugovi“ su već dobro poznati Nemačkoj, posebno nakon prikazivanja na Berlinalu. Koliko je ovaj film bacio drugačije svetlo na ratne devedesete?

Gabi Babić: Tema rata je već bila prisutna u Nemačkoj kroz filmske radove drugih autora sa Balkana, recimo Jasmile Žbanić sa filmom „Grbavica“. „Krugovi“ su interesantni jer pričaju priču o generacijama, donose karakter nežnog oca koji ne želi osvetu. Sve je ispričano iz ugla pomirenja. Akcenat se stavlja na sposobnost ljudi da se promene i stvore ipak pozitivnu atmosferu.

Kao neko ko živi u Nemačkoj, znam da se Nemci i dalje čude kada čuju za brak recimo Srbina i Hrvatice, pitaju se da li je to moguće. Da li su „Krugovi“, kao film o Srbinu koji gine braneći sugrađanina Bošnjaka, pokazali da razlike nisu nepremostive?

Taj momenat je relevantniji za publiku u bivšoj Jugoslaviji, dok u Nemačkoj nije u prvom planu. Publici u Nemačkoj često nije jasno koja su bila razgraničenja između nacija, zato mislim da je film važniji za region. Bitno je što je priča o Srđanu Aleksiću našla put do autorskog filma i bioskopa u tim zemljama.

Festival goEast je posvećen filmu iz istočne i centralne Evrope. Da li se uopšte za taj ogromni prostor može reći da ima zajedničke imenitelje i zajedničke filmske teme?

Ne postoji jedna zajednička tema ili jedan stil, jer je teritorija, kako ste rekli, ogromna – radi se o 29 zemalja. Ipak, te zemlje su prošle kroz sličnu istoriju, ljudi su imali iskustvo života u socijalizmu i zbog toga se neke teme ponavljaju. Jedna od tih tema je transformacija koja vodi masovnoj migraciji kada ljudi traže posao na Zapadu. Druga je tema ratova – njih nije bilo samo na Balkanu, već i na prostoru Sovjetskog Saveza. Neke teme su, dakle, učestale, ali ja ne bih govorila o zajedničkoj kinematografiji zemalja istočne i centralne Evrope.

Ali autore iz ovog dela sveta pogađaju i zanimaju i univerzalne teme… recimo dokumentarni film Dane Budisavljević „Nije ti život pjesma havajska“ cilja temu koja je relevantna u svim zemljama sveta.

To je tačno. Našoj izbornoj komisiji se film veoma dopao jer ima globalnu perspektivu o porodici. Svi mi znamo da se o nekim temama u porodici godinama ne govori. U ovom slučaju se radi o coming out-u ćerke Dane koja je i rediteljka. Ona dakle beleži reakcije svoje porodice kada se izjasnila kao lezbejka. Zbog toga film nije važan samo kao istočnoevropski, već pokriva i uopštenu ljudsku perspektivu.

Film „Smrt čoveka na Balkanu“ je crna komedija. Da li je to tipično srpski žanr – teške teme obrađene uz humor?

Da, u pitanju je tipični srpski humor. Međutim, interesantno je da sam razgovarala sa nekoliko osoba koje nisu sa prostora Balkana, a koje su takođe uživale u filmu. Dakle ovo delo nosi i nešto transnacionalno, univerzalno shvatljivo. Film je urađen jako dobro, sa odličnom glumom i interesantnim uglom kamere pa mislim da će biti uspešan ovde u Vizbadenu.

Jedan program festivala posvećen je jugoslovenskom Crnom talasu, koji je ovde lociran „između subverzije i kritike“. Radi se o filmovima Žilnika, Makavejeva i drugih autora, neke od njih je gutao mrak u komunističkoj Jugoslaviji. Koliko je to poznato nemačkoj i svetskoj publici?

To nije jako poznat fenomen. Inače, bilo je sličnih talasa u istočnoj Evropi, u Čehoslovačkoj ili crna serija pedesetih u Poljskoj. Filmski istoričari i ljudi koji se bave filmom znaju za taj fenomen, ali on nije dovoljno istražen, pogotovo kada se radi o Jugoslaviji. Mislim da istoriju i sudbinu ovih filmova treba još istraživati i pisati o tome. Ta ostvarenja su i danas, posle nekoliko decenija, veoma radikalna, sveža i zanimljiva.

Intervju: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković