Kriza iz Venecuele stiže u Brazil

Estefani Benavides dva dana ništa nije jela – onda je kolabirala. Osamnaestogodišnja učenica iz Venecuele pronađena je bez svesti pored kante u kojoj je prala veš. Njena majka Jusmaris bila je u Brazilu kada je saznala za to. „Morala sam da dođem po nju“, kaže 32-godišnja žena koja već četiri meseca živi u brazilskom gradu Boa Vista. Ona pokazuje na svoju ćerku koja na jednom semaforu pere prozore na automobilima. Jusmaris i Estefani su, prema podacima brazilskog Ministarstva pravosuđa, samo dve od oko 77.000 građana Venecuele koji su od januara 2015. i septembra 2016. došli u Brazil. Oni beže od ekstremne ekonomske krize i nestašica širom Venecuele. Nedostaje svega – hrane, lekova i higijenskih artikala. Inflacija se ove godine približava granici od 1.000 odsto.

„Svi žele da odu“

Kad je Jusmaris svoju kćerku Estefanis odvela u Brazil, malo je falilo da čitava porodica krene s njima: „Svi žele da odu iz Venecuele. Neki u međuvremenu jedu još samo jednom dnevno. Odnela sam im pirinač i oni gotovo da su počeli da plaču jer ga odavno nisu jeli.“

Najpre Haiti, a sada i Venecuela – Brazil je, iako je i tu kriza, cilj mnogih izbeglica iz susednih latinoameričkih zemalja. Prema navodima Nacionalnog izbegličkog komiteta, u Brazilu je između 2010. i 2015. Zahtev za azil predalo skoro 83.000 ljudi, a više od polovice su Haićani (oko 48.000).

S obzirom na tako velikih broj potražilaca azila, Brazil je promenio svoju zvaničnu politiku. Od kraja 2015, Haićani više ne važe kao izbeglice. Oni u svojoj zemlji mogu da zatraže vizu iz humanitarnih razloga i zatim da legalno dođu u Brazil kao migranti. To je dovelo do znatnog pada broja Haićana koji dolaze.

Razlog za bekstvo: siromaštvo

Ni potražioci azila iz susedne Venecuele zvanično nisu izbeglice. U periodu između 1993. i 2016, samo jedanaest državljana Venecuele dobilo je politički azil u Brazilu. Ipak, procenjuje se, u saveznoj državi Roraima živi oko 30.000 Venecuelanaca, većina njih u pograničnom gradu Pakaraima ili u glavnom gradu te savezne države Boa Visti.

Jusmaris i Estefani u Boa Visti stanuju zajedno sa šestoro svojih zemljaka – u jednoj sobi za koju plaćaju 98 evra mesečno. Kao i mnogi drugi, dane provode, na ulicama Boa Viste: kad automobili stanu na semaforu, prodaju domaći hleb, jagode ili vodu. Ili pak nude da operu staklo na vozilu. „Bolje da sam ovde, nego tamo bez hrane. Ljudi u automobilima me, doduše, ismevaju. Polivaju me vodom ili mi signaliziraju kao da žele da me pregaze, ali ja sam ponosna na to što svojoj porodici svakog meseca mogu da pošaljem životne namirnice“, priča Jusmaris koja je svoje dvoje mlađe dece od 14 i 16 godina, ostavila kod rodbine u svom rodnom gradu Maturin u Venecueli.

Azil u susednoj zemlji

Iako su šanse male, i Jusmaris je predala zahtev za azil u Boa Visti. Za migrante je to najbrži i najjeftiniji način da se registruju. Od 2012. godine, kada je zabeležen samo jedan zahtev za azil građana Venecuele, broj potražilaca porastao je na 1.805. Ti ljudi čekaju i do dve godine dok ne dobiju rešenje.

Zbog velike potražnje, Biro za strance u Boa Visti hronično preopterećen. Ljudi zauzimaju mesto u redu još u zoru kako bi predali zahteve za azil. Pre nekoliko meseci red je bio toliko dugačak, da su termini mogli da budu zakazani tek za 2018. godinu. Dnevno se obradi samo 50 slučajeva, a 4.000 čeka na obradu. Mnogi Venecuelanci traže azil i zbog toga što je put preko Zakona o migracijama birokratski komplikovaniji. Kako bi se dobila regularna dozvola za rad, podnosioci zahteva moraju, na primer, da dokažu da imaju posao, da njihova porodica živi u Brazilu ili da imaju brazilskog supružnika.

Ulazak u zemlju kao turista

„Zatražiti azil je zaista jednostavniji put. Dok ne dođe do odluke o zahtevu, situacija u domovini može i da se poboljša – ili da se u međuvremenu pronađe brazilski bračni partner i da se ostane“, kaže Gustavo de Frota Šimoes, profesor međunarodnih odnosa pri Saveznom univerzitetu Roraima. Pošto je Venecuela članica južnoameričkog zajedničkog tržišta Merkosur, njenim državljanima nije potrebna viza da uđu u Brazil. Tu mogu da borave 90 dana kao turisti, a na granici je potrebno samo navesti razlog putovanja. „Ljudi iz Venecuele nisu izbeglice u pravom smislu te reči. Oni ne beže zbog političkih, etničkih ili religijskih represija u svojoj domovini. Oni su ekonomski migranti“, kaže Aguiar Ribeiro, direktor odeljenja za migracije u policiji Roraime.

Predstavnici izbegličkih organizacija traže od vlade da reaguje na krizu u Venecueli. Poručuju da bi, kao i nakon potresa na Haitiju, Brazilija i za izbeglice iz Venecuele trebalo da izdaje humanitarne vize. Časna sestra Telma Lage, inače pravnica i koordinatorka migrantskog centra biskupije u Roraimi, ističe: „Ti ljudi dolaze ovde jer beže od gladi.“