Krijumčari ljudi: prijatelji ili izrabljivači?

Brojke nikad ne pričaju celu priču. Ali one pomažu da se shvate dimenzije. Tako je i sa ovom brojkom: samo u julu ove godine 107.500 izbeglica prešlo je spoljne granice Evropske unije. To pokazuju statistike Agencije EU za zaštitu granica Fronteks. Većina tih ljudi su u nekom trenutku svog putovanja koristili usluge krijumčara ljudi. To nas onda dovodi do drugih brojki: 71 mrtav izbeglica u kamionu na austrijskom autoputu krajem avgusta, oko 500 izbeglica sa dva čamca koje su se takođe krajem avgusta utopili pred libijskom obalom, oko 800 mrtvih u brodolomu izbegličkog broda u aprilu pred Lampeduzom. Ukupno je, prema navodima UNHCR-a, ove godine preko 2.400 migranata izgubilo život u pokušaju da pređe Sredozemno more.

Koliko zarađuju krijumčari?

Rado bismo, međutim, da znamo još jednu brojku: kolika je zarada onih koji ubacuju očajne ljude u trošne brodiće i zatim ih prepuštaju sudbini ili ih trpaju u kamione bez dovoljno vazduha? O tome kolika je ta brojka može samo da se nagađa. Organizacija Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i kriminala (UNODC) procenjuje da krijumčari ljudi u Evropu zarade 150 miliona evra godišnje. Ta brojka sigurno nije aktuelna s obzirom na eskalaciju izbegličke krize. Ona se bazira na računici prema kojoj godišnje oko 55.000 ljudi bude prokrijumčareno u Evropu. Ako bi se računice UNODC primenile na brojke iz jula ove godine, onda bi se došlo do zarade za krijumčare u visini od 300 miliona evra – za samo mesec dana!

Radi se dakle o unosnom tržištu. I tržištu, kako kaže Tjuzdej Reitano iz „Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala“ (GITOC), u koji je lako ubaciti se. Reitano u razgovoru za DW ukazuje na „povremene krijumčare“ na tunelu u Kaleu koji za 1.500 evra povedu jednog ili dva migranta od Kalea do Dovera. Zbog svega toga čini se da je borba protiv krijumčarenja ljudi poput borbe protiv zmije kojoj na mestu odrubljene glave izrastu tri nove.

Mihael Raušenbah, koji je u Evropolu nadležan za suzbijanje organizovanog kriminala, to ne osporava, ali insistira na tome da je važno rasvetliti carstvo krijumčarskog biznisa. „Važno je da u Evropolu budu centralno sakupljene sve informacije – o krijumčarskim bandama i organizovanom kriminalu u zemljama iz kojih migranti dolaze, o tranzitnim državama, pa sve do evropskih država u koje na kraju migranti stignu“, naglašava Raušenbah za DW. Na osnovu tih informacija se, objašnjava, mogu sprovesti istrage koordinirane s ostalim članicama EU. „Mi ne želimo da ih sprovodimo na samo jednom određenom mestu u EU ili van njega, već na celom putu, tako da možemo da onesposobimo krijumčare, uhapsimo one koji povlače konce i zaplenimo im finansijska sredstva“, objašnjava taj Raušenbah.

Evropol povremeno beleži uspehe: na primer, razbijanje kineskog lanca krijumčara u Španiji krajem juna, hapšenje više krijumčara ljudi u Nemačkoj početkom jula i hapšenja 77 člana krijumčarskog lanca širom Evrope u martu ove godine. Ipak, svi ti uspesi deluju kao kap u moru jer u krijumčarske strukture teško je prodreti. Krijumčari ljudi rade gotovo isključivo s ljudima svoje nacionalnosti, objašnjava kriminalistički stručnjak Reinato. Po pravilu, kaže, Nigerijci ne krijumčare Sirijce, niti Sirijci krijumčare Afrikance. Ogromne novčane transakcije obavljaju se mimo zvaničnih bankarskih sistema. Preko takozvanog „hawala-bankinga“ (nezvanični međunarodni sistem za finansijske transakcije koji svoje korene vuče iz trgovine na Bliskom i Srednjem istoku u ranom srednjem veku, prim. red.) stotine hiljada evra mogu se prebacivati bez ikakvih potvrda, ukzuje Reitano. Tako istraga koja se zasniva na praćenju novčanih transakcija obično vodi u prazno.

Problem je i to što je unosno tržište i dalje tu. Građanski rat u Siriji tera stotine hiljada ljudi na bekstvo u Evropu, drugi beže pred progonom, treći se nadaju da će bekstvom u Evropu umaći bedi i besperspektivnosti. Italijanski kriminolog Andrea di Nikola vrlo tačno konstatuje da je krijumčarenje ljudima tržište koje cveta zahvaljujući ogromnoj potražnji očajnih ljudi. U intervjuu za DW, Di Nicola opisuje svoje susrete s migrantima i citira njihove reči: „Ako ostanem kod kuće, umreću. Samo ako se koristim uslugama krijumčara, imam neku šansu. Znam da tako rizikujem život, ali bolje je da umrem u pokušaju prelaska Sredozemlja, nego kod kuće.“

Različiti "poslovni modeli"

Kriminolog Tjuzdej Reinato ukazuje na ključne razlike između različitih ruta ka Evropi. Zapadnoafrički migranti, kaže, plaćaju za svaku etapu svog putovanja odvojeno – i unapred: „Zato su oni najugroženiji – krijumčari već imaju novac u džepu bez obzira na to da li su migranti stigli na cilj ili nisu.“

Drugačije je sa izbeglicama iz Eritreje, a posebno Sirije. Oni su, prema rečima Reinata, razvili vrlo rafiniran sistem prilikom sklapanja posla s krijumčarima. Ugovorena suma ostavlja se na nekom neutralnom mestu i krijumčari mogu da je podignu tek kada migrant dođe na svoj cilj – odnosno na dogovorenu destinaciju.

Sirijski izbeglica Ala Hud za DW je ispričao kako je to izgledalo kod njega kada se iz Turske prebacivao u Grčku: „Morao sam prvo da deponujem novac za prebacivanje preko mora u jednoj menjačnici. Za to sam platio 1.150 evra. U menjačnici onda novac leži nedelju dana pre nego što se vrati nazad meni ili se doznači posredniku.