Kraj levičarskog populizma

Levičarski populista Aleksis Cipras obećao je napaćenim Grcima povratak dostojanstvu i demokratiji. Time je na prevremenim izborima krajem januara obezbedio dolazak na vlast. Referendumom je pokušao da impresionira međunarodne donatore. Ali od toga nije bilo ništa. Protiv Grčke su na kraju bili mnogi i velika vizija Aleksisa Ciprasa pretvorila se u nacionalnu katastrofu. Poslednji samit evrogrupe trajao je dramatičnih 17 sati, tokom kojih je Cipras bio prinuđen na žestoko povlačenje kako bi spasio šta se spasiti može: Grčku u evrozoni. Ali pod najtežim uslovima.

Vladati nije lako

Grčki premijer je od ponedeljka primoran da radi ono za šta se političari zapravo biraju: da vlada! S obzirom na zatvorene banke više nije dovoljno isticati samo dostojanstvo ljudi. Za posrnulu privredu nije dovoljno kriviti inostranstvo.

I gle sad: vladati nije lako! Najmanje dva ministra u Ciprasovom kabinetu kategorički odbijaju postignuti sporazum sa partnerima iz EU. Oko četrdeset poslanika Sirize prete da će na glasanju da se izjasne protiv postignutog sporazuma. Ultradesničarski koalicioni partner i ministar odbrane Panos Kamenos najavio je doduše podršku u parlamentu, ali ubuduće želi da iskoristi svoje pravo da glasa protiv pojedinih reformskih mera.

To nije sve: najavljen je generalni štrajk upravo u posrnuloj i prenaduvanoj javnoj službi. Svoje populističko seme Aleksis Cipras nije širio samo tokom pet meseci kao premijer, već i tokom pet godina kao vođa opozicije. Sada žanje oluju.

Presudna odluka za Grčku

Najkasnije prošlog vikenda Ciprasu je moralo da bude jasno da je na talonu urušavanje Grčke. I zato će sada pokušati da ublaži revolt u svojim redovima. Radikalni ministri moraju napolje, dakle uskoro će preduzeti malu rekonstukciju vlade. Parlament će odobriti dogovor postignut sa međunarodnim institucijama. U jedno Cipras može biti siguran: bez obzira na stav mnogih poslanika Sirize, proevropska opozicija će podržati neophodne mere štednje i reformi.

Grčki premijer očigledno nije svestan činjenice da odobravanjem reformskih mera ništa nije postignuto. Posao je tek sprovesti reforme. Za to mu neće biti potrebna stranka podeljena na „pragmatičare“ i „ideologe“. Još manje mu je potrebna retrogradna politička filozofija Sirize, koja ideju države neguje kao zamenu za izostanak socijalnog osiguranja, koja bogate demonizuje i istovremeno štedi, i koja veliča parazitiranje u javnoj upravi. To sve nema veze sa modernom, konkurentnom Grčkom kao članicom evrozone.

I nakon današnjeg glasanja u parlamentu zemlja će ostati politički nestabilna. To je loše znamenje i pitanje je da li se može nazvati novim početkom.