Kraj diplomatije?
19. februar 2018.
Bilo je vremena kada je Minhenska konferencija o bezbednosti bila mesto sa kojeg se šalju signali razumevanja i nade. Ova konferencija, 54. po redu, nije iznedrila takve signale. „Do ponora – i nazad?" bio je njen naslov koji dobro opisuje stanje u svetu. Posle tri dana u Minhenu je jasno da upitnik na kraju naslova mora da ostane – sve i dalje miriše na konflikt.
Konferencija o bezbednosti se doduše ponovo pokazala kao mesto na kojem se pobroje i analiziraju raznovrsni rizici sveta. Ali kao da je diplomatija došla do kraja ćorsokaka. Velika je i dalje zasluga šefa konferencija Volfganga Išingera što za isti sto dovodi najrazličitije aktere iz suprotstavljenih tabora. No konferencijska dvorana je postala arena protivrečnih narativa, koji se naizgled ne sudaraju već samo iznose, jedni pored drugih. Pravo razumevanje i konstruktivni predlozi za škakljive probleme? Ništa od toga.
Posebno jasno bilo je poslednjeg dana Konferencije. Međusobne optužbe činile su lajtmotiv izjava izraelskog premijera, te iranskog i saudijskog ministra spoljnih poslova. Reči poslednje dvojice su veoma podsećale na izjave od prošle godine – dodatni znak za očajnu situaciju. Čak i sam Volfgang Išinger – kao diplomata zapravo obavezan na umereni optimizam – na kraju Konferencije je samo konstatovao da se malo čulo o konkretnim koracima za ublažavanje rizika.
Drugi primer: puštanje novinara Deniza Judžela iz turskog zatvora dominiralo je razgovorima po hodnicima prvog dana Konferencije. Dan kasnije pokazalo se koliko udaljene mogu biti pozicije nemačkih i turskih političara: političar nemačkih Zelenih Džem Ozdemir bio je u istom hotelu kao turski premijer Binali Jildirim. Jedan telohranitelj iz turske delegacije nazvao je Ozdemira „teroristom" pa je nemački političar stavljen pod policijsku zaštitu. Ništa ne pomaže ni to što je turski šef diplomatije Mevlut Čavušoglu kasnije optužio Ozdemira da laže. Ne treba se iščuđavati – turska vlada beskompromisno staje u odbranu vojne akcije protiv Kurda.
Krah diplomatije kao umetnosti spretne upotrebe jezika demonstrirao je poljski premijer Mateuš Moravjecki. Kada ga je jedan novinar pitao o takozvanom „zakonu o Holokaustu" koji je donet u Poljskoj, Moravjecki je priznao da je i među Poljacima bilo zločinaca „kao što je bilo jevrejskih zločinaca, kao što je bilo ruskih zločinaca, ukrajinskih, a ne samo nemačkih".
I u komplikovanom odnosu Zapada prema Rusiji diplomatija se nije istakla. Umesto toga nepomirljive međusobne optužbe. Ukrajinski predsednik Petro Porošenko predstavio je Moskvu kao izvor sve nevolje u Evropi. Tražio je jači pritisak na Moskvu i izjasnio se protiv bilo kakvog popuštanja sankcija i poželeo brz prijem svoje zemlje u EU i NATO.
Zauzvrat je vidno iznervirani ruski šef diplomatije Sergej Lavrov prebacio Evropi povratak u „nacističko doba", američke optužbe o mešanju u izborni proces označio kao blebetanje, a s obzirom na američke planove o dodatnom atomskom naoružavanju objavio da Rusija neće zaostajati.
Američka delegacija se – s izuzetkom bivšeg državnog sekretara Džona Kerija – uljuljkala u uverenje da je moralno superiorna. Bez da i trunku preispitaju sebe ili pokušaju da razumeju stavove druge strane, Amerikanci su oštro napadali Rusiju i Iran, oslanjali se na pritisak i vojnu moć. Diplomatija izgleda Vašingtonu ne znači mnogo – na to su se više puta žalili i Evropljani. To pokazuje i smanjenje budžeta Stejt dipartmenta. Ako se uopšte i razgovara, onda samo iz pozicije vojne nadmoći, a tada to uopšte nisu razgovori već diktati.
Ipak, pored mahom deprimirajućih trideset panela u konferencijskoj dvorani bilo je preko 1.000 bilateralnih susreta u sobama hotela Bajeriše hof. Volfgang Išinger opisao je zvanični deo konferencije kao „vrh ledenog brega". Ostaje samo da podvodni deo brega nije jednako beznadežan kao vidljivi vrh.