Kosovo - najskuplja srpska reč

"Kosovo" je najskuplja srpska reč, napisao je jedan nacionalno inspirisani srpski pesnik 1989. Time je tačno opisao ono što većina Srba i dan danas misli: Kosovo nije samo jedno parče zemlje, već zbirni pojam za sva srpska istorijska nadanja i frustracije, neka vrsta srpskog Jerusalima. "Srpsko Kosovo" je neodvojivi deo vaspitanja, nastave istorije i populističkog političkog diskursa. Jaz između realnog Kosova – u kome u međuvremenu oko 90 odsto stanovništva govori albanski – i srpskog nacionalnog mita – poslednjih decenija je sve veći. U Beogradu je, pre ili kasnije, morala da padne odluka: Ili odustati od skoro mističnog preobražaja pojma Kosovo ili od političke realnosti. Nekadašnja radikalno-nacionalistička elita Beograda odlučila se - vođena evropskopolitičkim ograničenjima - za delovanje blisko realnosti.

Takva promena mišljenja u srpskoj politici nije nastupila iz čista mira. Tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. došlo je do masovnih proterivanja albanskog stanovniištva od strane srpske milicije. Kada je NATO potisnuo srpske snage sa Kosova, albanske gerilske trupe koje su se vratile na Kosovo, proterale su veliki deo srpskog stanovništva i mnoge nealbanske stanovnike. Izuzev jednog malog dela zemlje na severu, Srbija je izgubila kontrolu nad tom oblašću. Integracija kosovskih Albanaca u srpski politički sistem je bila nezamisliva.

Politički nacionalno orijentisani Srbi, koji su kao mantru ponavljali da je Kosovo srpsko - što čak od 2008. stoji i u srpkom Ustavu - nisu imali odgovor na jednostavno pitanje: Da li mogu da zamisle borce albanske gerile, Tačija ili Haradinaja, kao ministra odbrane Srbije? Ako kažu ne, time odbijaju političko učešće kosovskih Albanaca u srpskoj državi i pružaju argumente za odvajanje. Ako kažu da, morali bi da povere njihovu odbranu jednom omraženom protivniku tokom rata. To zna i Ivica Dačić, bivši portparol partije srpskog autokrate Miloševića. Kao aktuelni premijer Srbije, Dačić je postigao "istorijski dogovor" sa svojim bivšim ratnim neprijateljem, Hašimom Tačijem, sadašnjim premijerom Kosova. To je - možda - dobra vest.

Vesti o postignutom sporazumu sigurno pripadaju standardnim medijskim preterivanjima. Taj "istorijski dan", trezveno posmatrano, jeste samo prvi korak na putu ka mogućem rešavanju sukoba. Obostrano nepoverenje u svakodnevici je prilično veliko. Srbija, okovana korupcijom i nacionalno isfrustrirana, što se tiče pregovora o članstvu sa EU, nadalje je nesiguran kandidat. Sa sivom privredom i porodičnim klanovima kao pravim centrima moći iza demokratski podignute fasade, Kosovo ostaje sirotinjski dom Evrope.

U odnosu Prištine i Beograda trenutno se nešto može rešiti odozgo na dole, i sprečiti izbijanje nasilja, ukoliko vlasti svoje tvrdolinijaše drže pod kontrolom. Beograd mora da umiri kosovske Srbe, takođe je i Prištini nacionalistička opozicija za vratom. Čak i ako se savladaju prve teškoće, dugoročan mir još uvek nije obezbeđen. Ako se ne preduzimaju ozbiljne investicije u privredu i infrastrukturu, ako se ne radi na istinskom pomirenju putem hrabrosti prema istini - i to sa obe strane - albanski i srpski svet na Kosovu će nadalje biti dve planete koje kruže jedna oko druge, ali potpuno odvojene jedna od druge.

Za mnoge Srbe sa Kosova Beograd još uvek ostaje njihov glavni grad. Oni još uvek veruju da su njihovi albanski susedi sposobni da misle zlo, i da žele da proteraju sve što je srpsko sa Kosova. Za mnoge kosovske Albance, njihovi srpski zemljaci ostaju samo nemoćni predstavnici bivšeg srpskog režima. Taj nacionalistički ples može da potraje još neko vreme. To smo morali da primimo k znanju i posle istorijski nazvanih sporazuma u Severnoj Irskoj ili Izraelu / Palestini.

Autor: Dragoslav Dedović

Odg. urednica: Ivana Ivanović