Korumpirane elite sve dalje od naroda

Kada je 2011. godine počelo tzv. „Arapsko proleće“ – najveća mobilizacija masa u novijoj istoriji arapskih naroda – neki arapski posmatrači ukazivali su da najveću prepreku za uspešno prevladavanje autoritarne vladavine predstavlja: veliko otuđenje između vladajućih elita i narodnih masa. To otuđenje naročito se uočava po tome koliko su sekularni delovi vladajućih elita, a koliko religiozne narodne mase u arapskim društvima.

I zaista, to je tako izgledalo nakon prvih protivudaraca u arapskim zemljama na prekretnici: Nakon odlaska dugogodišnjih diktatora u Egiptu i Tunisu, nestala je celokupna slika neprijatelja heterogenih protestnih pokreta. Nosioci arapskog revolta sve više su se zaplitali u rovovskim ideološkim borbama.

Ta društvena polarizacija između konzervativno-islamističkog tabora na jednoj, i sekularno-liberalnog na drugoj strani, doprinela je tome što je „Arapsko proleće“ pre vremena propalo: u Egiptu su se, nakon vojnog puča u leto 2013, na vlast vratile stare, navodno sekularne vladajuće elite, dok su Libija i Sirija utonule u nemilosrdan građanski rat.

Zapanjujuće je to kako su severnoafričke zemlje turbulencije revolucionarne dinamike prebrodile realtivno neoštećene. Iz straha od novog građanskog rata, u Alžiru je uglavnom ostalo mirno, u Maroku je kralj Mohamed VI, u strahu od masovnih protesta, odustao od nekih svojih ovlašćenja, u okviru promene Ustava koji je zemlju trebalo da pretvori u ustavnu monarhiju.

Ipak, najkasnije od krize vlade nakon parlamentarnih izbora u avgustu 2016. godine i otpuštanja popularnog premijera Benkiranea, znamo da je nada u prave promene – ostala neispunjena. Strategija dvora i mreže oko njega cilja i dalje na to da bilo koju političku snagu poput „Stranke za pravdu i razvoj“ (PJD) oslabi i organizacije nezavisnih sindikata uništi u korenu. Maroko se pri tom vratio autoritarnoj vladavini starog kova.

Ostao je samo još Tunis, kao jedini nosilac nade „Arapskog proleća“. Uprkos velikim ekonomskim problemima i pokušajima destabilizacije džihadističkim terorističkim napadima, ta zemlja i dalje ima najbolje preduslove na arapskom prostoru za uspešnu demokratizaciju.

Elite odvojene od realnosti

Podrazumeva se da je bilo nerealno verovati da teško nasleđe diktature može da bude prevaziđeno bez žestokih, unutardruštvenih konfrontacija. Sigurno je da su ti sukobi bili neizbežni na putu samopronalaženja i nove orijentacije arapskih društava nakon pola veka autoritarne vladavine.

Ipak, ideološke konfrontacije između sekularista i islamista zamagljuju prave uzroke mizerije. Naravno, nakon istorijske prekretnice, radilo se o novom razumevanju države, ali pre svega o novom društvenom ugovoru uz čiju pomoć je trebalo prevazići ogroman jaz između onih koji vladaju i onih kojima se vlada.

Nastavak protesta na severu Afrike, pre svega u Maroku, jasno pokazuju razmere toga koliko je država zakazala. Još nikada otuđenje između (korumpiranih) elita i realnosti u kojoj živi normalno stanovništvo nije bilo toliko veliko. Još nikada razlike između siromašnih i bogatih, između grada i sela, nisu bile tako velike.

Više od polovine marokanskog stanovništva živi ispod granice siromaštva. Seoska područja, poput onih u regionu Rifa, država decenijama zanemaruje – tamo nedostaju investicije i vlada velika nezaposlenost. Situaciju dodatno otežava samovolja vlasti i široko rasprostranjena korupcija.

Nema sumnje, svedoci smo velike socio-ekonomske krize na severu Afrike i na Bliskom istoku. Svaki treći Arapin je danas mlađi od 23 godine. Arapskom svetu je u narednih 20 godina potrebno najmanje 50 miliona radnih mesta, a niko ne zna odakle bi ona trebnalo da stignu. Autoritarni režimi su vremenom ne samo odustali od socijalnih ugovora, već vladajuće (i vojne) elite koriste državne resurse za sopstvenu korist – i tako zaoštravaju krizu i ugrožavaju krhke državnosti u regionu.

Šta bi trebalo da uradi EU?

Evropska unija nema drugog izbora sem da radi na jačanju preostale državnosti. Svaka forma saradnje s državama severne Afrike i Bliskog istoka bi zato trebalo da ima za cilj da državne institucije, upravu i infrastrukturu učini efikasnijom, više u skladu s pravima građana i manje korumpiranom. Pri tom bi neizostavno moralo da se pridržava standardna dobrog rukovođenja.

Nasuprot tome, bezuslovna saradnja s navodno „stabilnim“ diktaturama mogla bi da se pokaže kao veoma opasna avantura.