Posle 30 godina mnogi ljudi kao da su razočarani takozvanim „plišanim revolucijama“ na istoku Evrope. Doduše, kupovna moć se posle početnog pada od 40 odsto u većini tih zemalja udvostručila, a u Poljskoj čak utrostručila.
Za levo orijentisane građane proces tranzicije je otišao predaleko, uništivši pored diktature i jednakost, moral i samu državu. Za one koji su desno od centra taj proces nije bio ništa drugo nego zamazivanje očiju koje su sproveli bivši komunisti, kako bi samo transformisali političku moć u ekonomska dobra.
Opšte nezadovoljstvo je novim populistima u postsocijalističkim društvima omogućilo da osvoje vlast na osnovu odbijanja evropskih vrednosti i da tako postanu izazov za liberalnu demokratiju. Oni praktikuju metode slične onima koje primenjuje mafija i koketiraju sa religioznim fundamentalizmom. Mnogi od njih danas žale zbog nekada slavnog istočnog proširenje EU.
Postoje različiti razlozi za to nelogično negativno vrednovanje procesa koji je predstavljao istorijski uspeh. Za jedne je to bila rastuća nejednakost koja obično prati ekonomski rast. Ili nova vidljivost i merljivost nejednakosti koja je ranije bila iza skrivenih privilegija i statusa.
Drugi su se osećali nesigurno posle naglog otvaranja svojih zemalja za međunarodnu konkurenciju. Ili su ozlojeđeni jer magla globalizacije prekriva njihovu blještavu nacionalnu državu.
Pojedini posmatrači su primetili da se iza mobilizacije protiv doseljenika krije strah od odlaska u emigraciju. Nakon pada Gvozdene zavese najaktivniji deo stanovništva napušta zemlje, do 20 odsto ljudi odlazi u inostranstvo iz zemalja poput Bugarske i Letonije.
Diktatura i anarhija
Opšte nezadovoljstvo bi moglo počivati na opštem nesporazumu u pogledu komunističke vladavine. Ona je zamišljena kao sistem potpune kontrole, što je implicitno sadržano u reči „totalitarizam“. U suštini, diktatorske metode su bile kompenzacija za totalni haos koji je vladao ispod ideološke površine. Politička diktatura je zamišljena kao protivteža socioekonomskoj anarhiji.
Ko je zaboravio kako je neefikasan bio taj sistem trebalo bi da pogleda seriju „Černobilj“ na kanalu HBO. Tamo se jasno vidi da usred stravične nuklearne katastrofe nema nikoga ko bi preuzeo odgovornost i intervenisao. To nije rezultat psiholoških karakteristika pojedinaca već greške u sistemu.
Pošto je ukinuta privatna svojina, a izbor rukovodećeg kadra po legitimnim kriterijumima obustavljen, društvom se faktički nije moglo vladati. Zamislite modernu ekonomiju koja ljude koji ne obave posao šalje u zatvor zbog „sabotaže“, koja je prilikom žetve zavisna od dobrovoljnog rada studenata i koja u mirnodopskim uslovima mora da žrtvuje ljude da bi popravila elektranu.
Zvuči paradoksalno, ali u izvesnom smislu su komunistička društva bila slobodnija od zapadnih. Radnik je bio slobodan da krade iz fabrike, šef da zaposli svog rođaka. Saradnici su bili slobodni da se svete kolegi tako što će ga prijaviti vlastima. Kako je bilo moguće da se preživi u takvom sistemu?
Čovek se prilagođavao, velikom haosu je suprotstavljao mali, privatni haos. Omiljena poslovica je bila: „Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim.“
„Ti komunisti u Briselu“
Posmatrajmo „plišane revolucije“ na fonu tih karakteristika komunističkog sistema koji je bio haotičan, voluntaristički, kojim je bilo nemoguće upravljati. One su bile motivisane strasnom željom za slobodom, a pokazale su se kao put u bolju kontrolu društva. Taj paradoks je Hegel nazvao „lukavstvo uma“.
Zamislite da je neko rekao radnicima brodogradilišta u Gdanjsku da će njihovo brodogradilište posle pada komunizma biti privatizovano i da će 90 odsto njih ostati bez posla.
Naposletku, ipak je bolje dati prednost životu u uređenom društvu – i život tih radnika je danas generalno bolji. Uprkos tome, revolucionarni zanos bi bio zasenjen razočaranjem da su ljudi znali sve posledice koje donosi revolucija.
Svejedno da li ih smatramo dobrim ili lošim, obično su autoritarne vlade te koje prinudom uvode red u društvo. Tako je bilo, na primer, u Singapuru ili u slučaju odvratne vojne hunte u Čileu.
Možda se poneko u Bugarskoj seća teksta koji je napisao disident i prvi demokratski predsednik Bugarske Želju Želev, u kojem je rekao da je Evropska unija preuzela ulogu „vojne diktature“ koja omogućava miran transformacioni proces u Istočnoj Evropi. Ne znam koliko bi ozbiljno trebalo shvatiti tu ideju, ali nam ona barem prenosi utisak koliko je ambivalentno naše držanje spram Evropske unije, koja nam je doduše obećala slobodu, ali je na duži rok uvela pravila. Na istoku Evrope se često čuje „ti komunisti u Briselu“.
Da, oslobođenje se zamišlja kao brži i neopozivi događaj, podstaknut snovima i strašću. Ali normalizacija društva nakon komunističke zbrke mogla je biti samo spora, dosadna i naporna.
*Ivajlo Dičev je profesor kulturne antroplogije na Univerzitetu u Sofiji. Predavao je i na stranim univerzitetima, između ostalog u Nemačkoj, Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Teks je deo naše vikend serijeMoja Evropa.