Bio je to istorijski proboj, novi početak. Sedamnaestog juna 1991. tadašnji nemački kancelar Helmut Kol i poljski premijer Jan Kžištof Bjelecki potpisali su Nemačko-poljski sporazum o prijateljstvu.
Taj sporazum nije samo predstavljao prekretnicu u procesu pomirenja dveju susednih zemalja nakon trauma Hitlerovog nacionalsocijalizma, Drugog svetskog rata i komunističkih diktatura u Istočnoj Nemačkoj i Poljskoj, to je bila i važna tačka evropske istorije, uporediva s Jelisejskim ugovorom između Nemačke i Francuske.
-pročitajte još: Nacrt za projekat nemačko-poljskog pomirenja
Od primernog do problematičnog đaka
Da, bio je to dobrim delom potez pun smelosti i vizije: ujedinjena Nemačka je demokratskoj Poljskoj zagarantovala pomoć u procesu približavanja Zapadu. Time je trebalo da posledice pakta Staljin-Hitler, kao i nove podele u Evropi dogovorene u Jalti simbolički budu prebrođene. Poljska je od tog trenutka, uz nemačku podršku, trebalo ponovo da dobije svoje mesto u društvu zapadnih demokracija.
Trideset godina kasnije, slike nije tako jasna. Da, Poljska jeste postala članica NATO i Evropske unije. Istina je da joj pripada stalno mesto za evropskim stolom. Nemačka je, kako bi se to ostvarilo, delovala aktivno i u velikoj meri doprinela tom razvoju. Poljska je danas jedan od najvećih trgovinskih partnera Nemačke.
S druge strane, na Poljsku se, nakon pobede nacionalno-konzervativnog bloka, iz Brisela, Pariza ili Berlina gleda sa zabrinutošću. Poljska se, zbog aktuelnog procesa oko kršenja ugovora EU, vidi u negativnom svetlu. Na kritički nastrojene medije u Poljskoj vrši se pritisak. Nekadašnji primeran đak pretvorio se u problematičnog.
Da li je poljskoj vladi uopšte stalo do evropskih vrednosti? Ili je za nju EU samo zajednički ekonomski prostor. Ili, još bolje, da li je ona samo bankomat za potrebe poljskog budžeta? Takva pitanja i više su nego opravdana.
Plodovi sporazuma iz 1991.
Uprkos tome, dolazak nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera povodom 30. godišnjice potpisivanja Nemačko-poljskog sporazuma pozitivan je signal. Uprkos činjenici da je gost morao da odgovara na neugodna pitanja i opaske, poput onih o gasovodu Severni tok 2 zbog kojeg je Varšava s pravom nezadovoljna. To pitanje se tiče sadašnjosti.
Ali ostala pitanja duboko su povezana s prošlošću: Poljska tako npr. želi da se u Berlinu do 2024. izgradi spomenik poljskim žrtvama Drugog svetskog rata. Istovremeno, Poljska traži da joj se vrate kulturna dobra koja su oteta tokom nacionalsocijalističke okupacije. I iako su sva ta pitanja opravdana, ona stvaraju težak teren za nemačkog predsednika koji, prema Ustavu, ima veoma malo uticaja na dnevnu politiku.
Varšava je u poslednje vreme postala mnogo samosvesnija i energičnija. Tom razvoju događaja se zapravo nema šta zameriti. Razlike bi trebalo rešavati transparentno i otvoreno. Možda je i to jedan od plodova sporazuma iz 1991. Možda se dva partnera sada bolje poznaju i mogu da se sučeljavaju na istom nivou.
Štajnmajerov domaćin, poljski predsednik Andžej Duda nije krio činjenicu da susret s nemačkim kolegom neće biti samo bezazlena protokolarna rutina. Ali, uprkos razlikama, postoji želja za daljim produbljivanjem odnosa. Pa i to je samo po sebi već nešto.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu