Kome služe crkve i patrijarsi?
Od šestog januara kada je ekumenski patrijarh Vartolomej predao poglavaru nove pravoslavne crkve u Ukrajini Epifaniju takozvani tomos – akt o autokefalnosti – taj smeli crkveno-pravni manevar izaziva žestoke reakcije. Podržavaoci crkvene nezavisnosti u Ukrajini pomeraju granice zluradosti. Raduju se porazu ruskog patrijarha Kirila koji definitivno gubi kontrolu nad Ukrajinom.
Stoga sveštenici u Moskvi zazivaju podelu svetskog pravoslavlja tako što su patrijaršiji u Konstantinopolju otkazali zajedničke službe. Politički posmatrači pak razglabaju o geopolitici i razvijaju teorije zavere sve do tobožnje uloge američkih tajnih službi.
U takvo nevreme za jedan važan aspekt jedva da ostaje prostora: za ljude i njihovu veru. Milioni pravoslavnih hrišćana u Ukrajini osećaju olakšanje. U pitanju su vernici dve crkve koje su se pre četvrt veka otcepile od Ukrajinske pravoslavne crkve koja je ostala verna Moskvi – oni su sada temelj za novu ujedinjenu crkvu. Veruju da državna nezavisnost Ukrajine mora biti ispraćena crkvenom nezavisnošću.
Ipak, iz ugla Moskve može biti reči jedino o autonomiji. „Otpadnici“ su sada kažnjeni progonom iz pravoslavlja. Godinama su stigmatizovani kao „separatisti“, njihova krštenja nisu priznavana i koliko god jaka bila njihova hrišćanska vera, iz ugla kanonske pravoslavne crkve nemaju pravo na spasenje. Njihova pričest nije bila posvećena nego proglašena običnim konzumiranjem hleba i vina na „ilegalnim okupljanjima“.
Meni bi, kao protestantu, to sve moglo da bude svejedno. Ni papa ni patrijarh nemaju bitne uloge u mom hrišćanskom poimanju sveta i baš me briga da li drugi priznaju moje krštenje i molitve. To je na posletku moja vera. Pa ipak kao hrišćanin delim osećanja ovih „raskolnika“. Jasno mi je šta je drugačije kod pravoslavlja – tamo je, osim Biblije, važna i legitimacija sveštenika koju vuku od Isusovih apostola.
Zato me raduje što ukrajinski pravoslavci ponovo važe za „legalne“ hrišćane. Patrijarhu Vartolomeju valja odati priznanje što nije okrenuo glavu od ove crkvene drame. Proterivanje iz hrišćanske vere miliona vernika iz jedne zemlje nije bilo održivo na duge staze. Ekumenski patrijarh je to prepoznao najkasnije 2008. godine. Još onda je vodio intenzivne razgovore sa predstavnicima sve tri pravoslavne grupacije u Ukrajini. Dogovor o autokefalnosti ukrajinske pravoslavne crkve tada nije propao samo zbog Moskve već i zbog sitnih interesa pojedinih ukrajinskih poglavara.
Oni koji kritikuju Vartolomeja zabašuruju realnost: najkasnije od rata u Donbasu i aneksije Krima nije više bila moguća ujedinjena pravoslavna crkva u Ukrajini pod patronatom moskovske Patrijaršije. Zašto bi Ukrajinci ostali verni crkvi koja odbija pogreb po pravoslavnim običajima mnogim vojnicima palim na istoku zemlje? Crkvi čiji sveštenici u Donbasu propovedima dolivaju ulje na vatru oružanog konflikta i pozdravljaju rusku aneksiju Krima? Ankete pokazuju da većina Ukrajinaca više ne želi da bude deo imperije pod kontrolom Moskve – ni politički, ni crkveno.
U patriotskom zanosu sada Ukrajinci ulaze u opasnost da se ponašaju jednako arogantno kao ruska strana. Aplaudiraju svojim političarima na jeftinom populizmu i grubom petljanju u crkvene poslove. Zakonom su recimo obavezali Ukrajinsku crkvu Moskovske patrijaršije da se preimenuje u „Rusku pravoslavnu crkvu“.
Poglavar nove crkve mitropolit Epifanije čak je upregnut u izbornu kampanju predsednika Petra Porošenka. Na plakatima je rame uz rame sa njim. Neki sveštenici dobijaju ordenje za takozvane „patriotske zasluge“. Opasna je to igra koja pokazuje kako se tomos politizuje na ukrajinskoj strani. Ljudi i njihova vera – ono dakle zašto crkva i postoji – nažalost sve više padaju u zapećak.