Koliko smrtnih slučajeva možemo sebi da dozvolimo?
To je pitanje na koje nema odgovora. Ili ga bar ja nemam. Neki međutim misle da znaju odgovor. Trenutno je u toku sablasna rasprava: šta nam je važnije, zaštita života svakog pojedinca ili zaštita od razorne ekonomske krize?
O ekonomskim posljedicama kriza svih vrsta pišem već decenijama – od terorističkih napada 11. septembra, pa do sloma banke „Leman braders“. Uživo sam doživeo i kolaps političkog sistema u DDR-u 1989. godine. A sada ovaj virus. Nevidljiv. Neupadljiv. Nepoznat. To nepoznato je ono što ga čini tako opasnim. Zato se toliko bojimo. Zato podnosimo ograničavanje kontakata, zabrane izlaska i smanjivanje slobode kretanja, a uz to i gašenje ekonomskog i javnog života. To su prizori apokalipse i smaka sveta. Nema više radijskih izveštaja o zastojima u saobraćaju.
Velike svote
Učimo da žongliramo s još većim brojkama nego u vremenima svetske finansijske krize. SAD su donele paket pomoći vredan dva biliona dolara, Evropska centralna banka odobrila 750 milijardi, a nemačka vlada 600 milijardi evra. Takvi paketi se donose u čitavom svetu.
I mnogi sami sebi postavljaju pitanje: ko bi zapravo sve to trebalo da plati? Da li će sve biti isto kao i nakon finansijske krize, kada su države morale da se zadužuju do guše kako bi ublažile njene posledice? Nakon toga su države morale da štede – posebno u zdravstvu i obrazovnom sistemu, a uveliko se štedelo i na socijalnim sistemima i investicijama.
-pročitajte još: Silne milijarde i pitanje: koliko dugo može ovako?
Postoje ozbiljna istraživanja britanskih lekara da je finansijska kriza u periodu od 2008. do 2010. dovela do više od 500.000 smrtnih slučajeva samo od raka, jer ljudi nisu imali potreban medicinski tretman zbog mera štednje ili zato što su ostali nezaposleni, izgubivši i zdravstveno osiguranje.
Vrlo teške reči
Sada je vreme da se stvari ponovo stave na vagu. Koliko mrtvih želimo i možemo sebi da dozvolimo? Pitanje može da se postavi i drugačije: koliko nam je vredan ljudski život? Možemo li da otvorimo takve račune, kao što to čini Aleksander Dibelius, menadžer i bivši šef nemačkog ogranka banke „Goldman saks“, koji se pita: Da li je istina da moramo da zaštitimo deset odsto stanovništva posebno ugroženog korona-virusom, dok ostatak, uključujući i čitavu ekonomiju, mora da trpi i izložen je mogućim ekstremnim posledicama, uključujući rušenje temelja našeg blagostanja?
Može li to da se izrazi još grublje? Ili proračunatije? Na kraju krajeva, dr Dibelius je završio medicinu. Šta je sa Hipokratovom zakletvom? Treba li još živopisnijih slika od onih koje stižu iz Italije? Lekari, koji su suočeni s nehumanom odlukom odnosno selekcijom: koga da leče, a koga da puste da umre.
Sprečiti urušavanje zdravstvenih sistema – upravo to je razlog gašenja javnog i privrednog života. Ako u bolnicama počnu da vladaju italijanski uslovi, tada će morati da umru i mnogi drugi pacijenti koji su, recimo, primljeni s akutnim srčanim ili moždanim udarom. Za dr Dibeliusa to je možda kolateralna šteta?
A šta je sa više od milion smrtnih slučajeva u SAD, kako je prognozirao i unapred izračunao Imperijal koledž iz Londona? S tim u vezi, evo i jedno pitanje za dr Dibeliusa: Da li ste čitali o 20-godišnjim studentima medicine u francuskom Miluzu, koji su mrtve morali da pakuju u vreće i odvoze iz bolnice?
Mnogi su pogođeni korona-krizom
Naravno da je ekonomski zastoj ogroman problem: Za kafanu iza ugla, koja ionako jedva opstaje. Za režiserku koja nije stalno zaposlena i koja na pola godine prekida sve predstave. Za ivent-agencije, ugostitelje itd... Spisak nema kraja.
Ili za gigante: Lufthanzu, čija je gotovo celokupna flota na zemlji, jer letova nema. Folksvagen je takođe zaustavio svoje proizvodne trake u trenutku kada se spremao da na leto proslavi lansiranje novog električnog automobila. Sada od toga nema ništa. Ali, to jasno pokazuje dimenziju krize. Naravno da su fabrike Folksvagena i mnogih drugih kompanija zatvorene, jer zdravlje zaposlenih ima prioritet. S druge strane, automobili bi se samo gomilali, jer trenutno niko i ne želi da ih kupi.
Tako virus razjeda naše sisteme i društvo. Umanjuje naše slobode. Suočava nas s gubitkom kontrole. Dovodi u pitanje naše uverenje da imamo rešenje za svaki problem. Donosi nam veliku recesiju. Ali i pored toga, ne može biti da mi sada počinjemo sa selekcijom po principu: „Zatvorite i izolujte stare (usput, i mladi umiru)!“, kako bi privreda ponovo stala na noge. Naravno da su eksperti svesni odgovornosti koju nose socijalne i ekonomske posledice krize koju izazivaju sadašnje mere.
Mi sada moramo da izdržimo fazu izolacije i da negujemo solidarnost – nežnu biljku nastalu u krizi. I to usred duboko egoističnog društva. To je istinsko sredstvo u borbi protiv korone. A to s privredom, to ćemo već da rešimo. U to sam potpuno siguran.