Koliko jedinstva a koliko raznolikosti je potrebno EU?
18. avgust 2019.
Bilo je vremena kada se o Evropskoj uniji govorilo pre svega u vezi sa tehničkim pitanjama: brda putera i jezera mleka, koja su nastala briselskim agrarnim subvencijama, trebalo je smanjiti zahvaljujući drugim subvencijama - za neproizvodnju istih. Ko bi to shvatio? Niko. A niko nije ni morao da shvati, jer se to radije prepuštalo tehnokratima u Briselu.
To se promenilo kada je Evropska unija uspostavila zajedničke spoljne granice i zajedničku valutu. Tada je stvar postala politička a uzajmna komunikacija otrovna. Jer novac i granice su ono što ustvari čini državu. Teško da je neko onda zaista razumeo revolucionarne posledice tadašnjih odluka. Transnacionalna struktura preuzela je funkcije koje su do tada činile biće jedne nacionalne države - kojoj je preostalo samo nešto samo malo više od uloge provincijske uprave.
S obzirom se ove konsekvence pre donošenja odluke nisu temeljno javno prodiskutovale, ni građani to nisu mogli da shvate o čemu se zapravo radi. Malo po malo, mnogi shvataju: Auuu, ovde se nešto ozbiljno promenilo.
I dalje su građani birali svoje vlade, ali su te vlade - a time i birači - imali sve manje manevarskog prostora da sami odrede sudbinu svog društva. EU je dakle značila, takav su osećaj imali mnogi - manje samostalnosti, manje prava na samoodređenje.
Trenutci velikih šokova, odnosno oni kada je narod „progledao" precizno se mogu datirati. Kriza evra iz 2009. pokazala je Grcima da nemaju šanse da traže drugi put izlaska iz mizerije od onoga koji im je nametnula EU. A izbeglička kriza 2015. pokazala je društvima koja nisu želela useljavanje da su jače članice EU voljne da ih na to prisile „većinom glasova" – kroz obavezujuće kvote preraspodele izbeglica
Ovaj pokušaj transnacionalnog ispoljavanja moći, protiv volje nacionalnih parlamenata i njihovih birača, bio je alarm za one koji su hteli da njihova zemlja i dalje sama odlučuje o svojoj budućnosti.
A to smo pre svega mi - u istočnom delu Evrope. Mi kao društvo uživamo u slobodi tek od skoro, otkako smo pre 30 godina skinuli jaram transnacionalne tvorevine zvane „istočni blok". I mi nećemo ponovo da se odreknemo te slobode. Otpor Mađarske i drugih zemalja regiona pokazao je granice „integracije": Evropska unija još uvek nije istinska „unija". Izbegličke kvote nisu sprovedene.
Koliko transnacionalnog jedinstva, koliko nacionalne slobode je potrebno EU da se ne raspadne, ali i da društvima u njoj ostavi dovoljno slobode? Postoje stvari koje obavezuju na jedinstvo, jer u suprotnom neće funkcionisati.
Evro: Ko ga ima, ne može više da vodi svoju monetarnu politiku. A u to se upustiti zahteva zrelost, jer u suprotnom posledice mogu biti eksplozivne. To važi i za zajedničke spoljne granice. Ko ne shvata da neodgovorna budžetska politika ili slaba zaštita granica mogu da uzdrmaju ne samo sopstvenu zemlju, nego i celu EU - mora da uči ili napusti Šengen odnosno Evrozonu.
U međuvremenu se lepo vidi da ovaj proces učenja još nije okončan. Logičan zaključak glasi: EU ne bi trebalo da preuzima još više temeljnih funkcija nacionalnih država, a da posledice toga prethodno ne objasni u javnoj debati.
Zajedničko osiguranje za slučaj nezaposlenosti, ista minimalna plata, isti porezi, vojska sa zakletvom na odanost plavoj zastavi, odluke većine u kojima se jače državne koalicije mogu nametnuti slabijim zemljama - takvi radikalni koraci bez društvenog prihvatanja raznoraznih negativnih nuspojava za pojedinačne zemlje, na kraju dovode do političkih eksplozija. Rezultat može da bude suprotan od željenog - slabljenje Evropske unije.
„Jedinstvo u raznolikost" glasi moto EU. U političkim rovovskim borbama često se zaboravlja da se pod pojmom „raznolikost" misli na nacionalne države. Zagovornici integrisane Evropske unije pojmove poput „nacionalno" i „nacionalna država" ponekad koriste kao uvrede. U debatama u Briselu bi trebalo pokazati mnogo više poštovanja prema raznolikosti nacionalnih država.
Nacionalna država je okvir u kojem demokratija najbolje može da funkcioniše. Isorijski gledano, Evropska unija se najviše može povezati sa prosperitetom, a i počela je kao ekonomska unija. Često iznošena tvrdnja da je EU ta koja predstavlja solidarnost i demokratiju, a nacionalna država nacionalizam - ideološka je glupost.
EU je pijaca na kojoj demokratske države članice, prema zajednički dogovorenim pravilima, zastupaju svoje interese i bave se onim što je srž politike - prave političke kompromise. Ali, svi se bore za svoje nacionalne interese - uvek, i to žestoko!
I dobro je što je to tako. Jer to su interesi birača i građana. To je demokratija.
*Boris Kalnoki, rođen 1961, dopisnik je iz Mađarske lista Velt i drugih nemačkih medija. Autor je knjige „Zemlja predaka“ (2011).