Koliko je komunizma u nemačkoj Levici?
5. mart 2020.
Izborom Ramelova okončana kriza koja je dovela i do ostavke predsednice Hrišćansko-demokratske unije (CDU) na saveznom nivou Anegret Kramp-Karenbauer. Naime, CDU odbacuje bilo kakav vid koalicije i sa Levicom i sa desno-populističkom Alternativom za Nemačku (AfD).
„Hrišćansko-demokratska unija Nemačke odbacuje koaliciju i slične oblike saradnje, kako sa Strankom Levice tako i sa Alternativom za Nemačku.“ Tako je odlučio CDU na svom saveznom kongresu 2018. u Hamburgu. Odbijanje saradnje s Ljevicom obrazlaže se time da je ta stranka naslednica Jedinstvene socijalističke stranke Nemačke (SED) iz bivšeg DDR-a i da je zato i ona odgovorna za zločine komunističke diktature u bivšoj Istočnoj Nemačkoj do 1989. godine.
S takvom argumentacijom se ne slaže Verner Pacelt. On je član CDU i od 1992. do 2019. rukovodio je Institutom za političke nauke na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu. On smatra da se stranka Levice svojim političkim prioritetima i ciljevima „zaista integrisala“ u politički sistem Savezne Republike Nemačke. U razgovoru za DW on hvali i njihov doprinos nemačkom ujedinjenju.
A kao naročito uverljiv primjer promene kursa Levice, Pacelt navodi ekonomsku politiku te stranke. Kaže da se Levica danas ne zalaže za društveno vlasništvo, već za to da ekonomija bude „u službi ljudi“.
1990: PDS umesto SED
Svoj zaokret od diktature, u kojoj je do pada Berlinskog zida Jedinstvena socijalistička stranka Nemačke bila svemoćna, ta stranka je pokrenula na vanrednom stranačkom kongresu krajem 1989. Preostali članovi nisu bežali od odgovornosti, već su „raskinuli sa staljinizmom i okrenuli se ozbiljnom, novom početku“ – kako je to tada rečeno. Razumljivo je da su mnogi u tom trenutku sumnjali u verodostojnost te najave.
Ipak, stranka koja se 1990. preimenovala u Partiju demokratskog socijalizma (PDS) brzo je postala uspešna na istoku Nemačke. Već osam godina nakon ponovnog ujedinjenja postala je koalicioni partner SPD u pokrajini Meklenburg Prenja Pomeranija. Dodatne nedoumice izazvala je koalicija SPD i PDS 2002. u Berlinu, gradu koji je nekada bio podeljen zidom.
Pogled unazad i unapred
U preambuli tadašnjeg koalicionog ugovora sa SPD, bivša državna stranka DDR-a prihvatila je svoju odgovornost. „Distanciranje PDS od nezakonitosti SED i gradnje Zida bili su važni koraci u suočavanju sa zlokobnom istorijom SED. Bili su to važni koraci u procesu nužne obnove PDS.“
Znajući za ono iz prošlosti što ih deli, obe vladajuće stranke u gradu-pokrajini Berlinu naglasile su da „prošlost ne sme trajno da vlada budućnošću“. Ali i da to može da uspe samo ako se „ništa ne bude potiskivalo i skrivalo“.
Kritičari, i to ne samo unutar CDU, današnju Levicu ipak smatraju i dalje opasnom. Uporište im daje i Ustanova za zaštitu ustavnog poretka. U aktuelnom izveštaju te institucije se čak sedam struja unutar Levice označavaju kao „ekstremističke“. To su, između ostalih, „Marksistički forum“, kao i „Komunistička platforma“. Na čelu ove druge je bila Sara Vagenkneht, koja je kasnije postala predsednica poslaničke grupe Levice u Bundestagu. Uprkos tome, politikolog Pacelt smatra da nema potrebe da Ustanova za zaštitu ustavnog poretka prati Levicu.
-pročitajte još: San nemačke levice o Jugoslaviji
Istočni CDU je bio stub DDR-ovog režima
Pacelt ima diferenciran pogled i na istoriju „istočne“ CDU koja se 1990. ujedinila sa „zapadnim“ delom stranke. U DDR-u je Hrišćansko-demokratska unija bila takozvana blokovska stranka, verna komunističkom režimu. Pacelt, međutim, ukazuje da je ona delimično nasilno ugurana u sistem. Vremenom su joj se pridružili i neki oportunisti koji su delovali kao „dobrovoljni pomagači“ vodeće stranke SED.
U 2020. godini Patzelt savetuje CDU da se ne ograničava od drugih stranaka na osnovu „paušalnih sudova“. Umesto toga, on preporučuje da se „programi i ciljevi drugih stranaka prosuđuju u svetlu onoga što sama CDU želi“.
Deset od 69 poslanika Levice u Bundestagu bilo je u SED
Mladi ljudi koji danas predstavljaju Levicu nemaju ništa sa bezakonjem DDR-a. Tako je i u pokrajinskom parlamentu Tiringije u Erfurtu. Od 29 poslanika, dve trećine su rođene između 1972. i 1993. Kada se DDR urušio oni su još bili đaci, ili u dečijem vrtiću, ili se još nisu ni rodili. Od ostalih poslanika, samo su dvojica su 1980-ih imala istaknute funkcije u SED.
I u poslaničkoj grupi Levice u Bundestagu udeo DDR-ovaca relativno je mali. Gotovo dve trećine poslanika je za zapada Nemačke. Od 69 poslanika, deset ih je bilo u SED, između ostalih i bivši šef poslaničke grupe Gregor Gizi i njegov naslednik Ditmar Barč. Njih dvojcu, čak i van stranke, smatraju gotovo socijaldemokratama. U Levici je, istina, i nekoliko zapadnih komunista, ali njih ima i među Zelenima. Najpoznatiji primer je pokrajinski premijer Baden-Virtemberga Vinfrid Krečman.
Najviše osoba s DDR-ovskom prošlošću sigurno je u članstvu Levice. Gotovo polovina članova starija je od 60 godina, dok na 35-godišnjake otpada samo četvrtina. Vidljiva je i razlika između situacije u gradovima i provinciji. U urbanim sredinama ta stranka nema problema s podmlatkom, ali u slabo naseljenim područjima ljudi su se odavno okrenuli desno-populističkoj Alternativi za Nemačku (AfD). A to je stranka s kojom CDU takođe odbija bilo kakvu saradnju.