Koliko bezbednosti može da se podnese?
23. avgust 2017.
DW: Gospodine Gebeken, mogu li centri gradova da se obezbede od napada vozilima, kakvi su izvršeni u Barseloni, Berlinu i Nici?
Norbert Gebeken: Da budemo iskreni, ponekad se može ograničiti šteta, ali sam napad se ne može sprečiti. Nakon 9/11 napadi su se promenili. Atentatori su se sa ratnih područja usmerili na svet. Postavilo se pitanje kako da zaštitimo društvo od atentatora-samoubica koji nose opasač sa eksplozivom – ali mi praktično to ne možemo.
Kako se onda može ograničiti šteta?
Postoje razne mogućnosti. Kako bi sprečili napade automobilima i kamionima, mogli bismo arhitektonski nešto da preduzmemo. To se može uraditi ne samo ugradnjom pokretnih stubića tzv. polera, već se mnogo toga može preduzeti i u tzv. inteligentnom opremanju grada. Takođe, elementima baštenske arhitekture mogu se izgraditi prepreke koje funkcionišu, ali ne izgledaju kao stubići.
Dakle, jedna malo zgodnija varijanta?
Tačno, ali i ne samo to. Inteligentnim opremanjem grada mi, zahvaljujući klupama, skulpturama, kioscima i uličnim lampama, pokušavamo da tako unapredimo urbana područja da ona bukvalno pozivaju građane da u njima provode vreme. Ako unesemo više zelenila u gradska jezgra, to ima pozitivne efekte na ekologiju grada i klimu. Uglavnom se ljudi u zelenim, urbanim delovima osećaju bolje.
Zar zaista nekoliko stabala i klupa mogu da odvrate nekoga ko kamionom namerava da krene na prolaznike u gradu?
Postoje različite kategorije sistema pokretnih stubića koji se mogu postaviti duž kolovoza i koji zaista mogu da zaustave i kamion. Pitanje je samo, da li je neophodno da ih postavljamo baš svuda? Načinom gradnje ipak se može sprečiti da takva vozila razviju veću brzinu. Otvoreni bulevari kao što su oni u Nici ili u Barseloni, daju napadačima mogućnost da razviju veliku brzinu.
Ali ako pregradimo naše veličanstvene bulevare i promenimo naše gradove po tim kriterijumima, znači li to da priznajemo da se bojimo terorista?
Na to pitanje moram da odgovorim potvrdno. Mi zapravo moramo da postavimo sebi pitanje koliko bezbednosti može da podnese jedno društvo? I da li bezbednost koju bismo rado želeli da imamo, ograničava našu slobodu? Na ta pitanja još nemamo odgovor.
Koliko se razlikuju mere bezbednosti od grada do grada?
Postoje gradovi u Evropi koji su doživeli terorističke napade i reagovali na njih. U Londonu i Parizu je na primer veće prisustvo policije, a preduzete su i građevinske mere u cilju sprečavanja napada. Ponekad su reakcije i preterane. Nakon napada u Berlinu, oko božićnih sajmova, čak i u manjim mestima podignute su barijere. Time se više želelo da se ljudima pruži osećaj sigurnosti, nego što su zaista uspelo da se ta mesta obezbede.
Kako je sa bezbednošću na velikim manifestacijama?
Na Oktoberfestu, festivalu piva u Minhenu, prošle godine su kontrolisali tašne, a rančevi su morali da se predaju na garderobi. Mere bezbednosti mogu na određene vreme da se podignu na visok stepen. Postoje i zabrane nadletanja. Ali mi ne želimo da se ljudi osećaju nesigurno. Opasnost da poginete u Nemačkoj u terorističkom napadu manja je od opasnosti da vas pogodi grom. Kada prolazim Berlinom ili Minhenom, nemam osjećaj da ljudi iz straha izbegavaju određena mesta. Ljudi reaguju trezveno i mislim da je to jedini razuman način na koji se može ponašati u ovakvoj situaciji
Norbert Gebeken je profesor statike na Univerzitetu Bundesvera u Minhenu. On je ujedno portparol Istraživačkog centra Rizik, infrastruktura, sigurnost i konflikt (RISK). Njegova specijalnost je zaštita stanovništva od terorizma i prirodnih katastrofa uz pomoć građevinskih mera.