To je zvučalo kao nekada, u vremenima kada se nemačka politika bavila stvarima koje zaista zanimaju ljude između Alpa i Severnog mora. Koalicija CDU/CSU i SPD, koju predvodi Angela Merkel, do jeseni želi da skine sa dnevnog reda teme zvane: porez na nasledstvo, fleksibilne penzije, ista plata za žene i muškarce (ili bar poboljšanja na tom polju), i još neke stvari koje su u poslednje vreme predmet diskusija. Koalicija je, uostalom, već postigla ponešto, kao što je dogovor o minimalnom dohotku. Ali, šta to sve vredi, kada tri najvažnije figure: kancelarka, šef SPD i šef CSU, ostavljaju utisak da stalno rade jedno protiv drugog kada je reč o izbegličkoj krizi?
Na njihovom sastanku tema izbeglištva nije ni pominjana. To je korisno za mir u kući, ali je i pored toga – loše. Jer, birači bi rado da saznaju kako će ta tema dalje da se razvija.
CSU je odavno opozicija
Činjenica je da je pre godinu dana Angela Merkel rekla: „Uspećemo!“, i tada je CSU sa Horstom Zehoferom na čelu praktično napustila koaliciju. Jasno je da u Berlinu još uvek sede ministri iz te stranke. Ali, CSU je sada zapravo opozicija. Otada je koalicija dvaput menjala zaon o azilu, pooštrila mere vraćanja migranata iz Nemačke, i profitirala od toga što su ruge zemlje zatvorile rute za zbegove ka Evropi.
Osim toga, kancelarka je smislila i dil sa Turskom. Dakle, koalicija jeste radila, ali sada više nisu važne činjenice. Velika koalicija postoji na dve bine: za radim stolom u vladinom kabinetu i u javnim sukobima. Kancelarkini fanovi kažu da ona nikako ne sme da popusti. Mnogi među njima nisu ni članovi ni birači CDU – reč je o mnogim socijaldemokratama ili Zelenima, ali i o hiljadama dobrovoljaca koji pomažu izbeglicama. „Uspećemo!“ – taj slogan bi trebalo i dalje da važi. Protivnici Merkelove žele da ona prizna da se prevarila. Takvih je mnogo upravo u redovima CDU. A CSU traži tzv. gornju granicu – ograničavanje broja izbeglica koje dolaze u Nemačku. Kada se diskutanti iz različitih stranaka vladajuće koalicije nađu zajedno u nekoj televizijskoj emisiji, niko ne bi pomislio da su zajedno na vlasti. A Bavarcima (CSU) je ionako najvažnija – Bavarska.
Svi su nervozni zato što je to „Uspećemo!“ probudilo đavola koji je spavao. Uvek je postojala netrpeljivost prema strancima, ali sada je ona dobila i kućni broj za koji može da se glasa na izborima, što ranije nije bilo slučaj. I zato sada u koaliciji svako upire prstom u onog drugog i kaže: „To je tvoje maslo!“
Borbe oko sporednih stvari
Horst Zehofer pušta da se javno raspravlja o tome da li je njegovoj CSU potreban sopstveni kandidat za kancelara, da li treba da poseti kongres CDU – ili Angela Merkel treba da poseti njegov stranački kongres. Zigmar Gabrijel (SPD) kaže da je Merkel samo rekla „Uspećemo!“, ali da posle toga nije postigla ništa. U redu – i SPD je sve vreme bila na vlasti. A Angela Merkel ne kaže ništa – uostalom, tako je uvek i postupala.
Kako bi bilo da ovi protagonisti rezmiraju ša su na planu izbegličke politike učinili u poslednjih godinu dana? Šta je bilo dobro, a šta ne? Šta ujedinjuje tri stranke? Šta ih razlikuje od AfD koja svoje kampanje gradi na strahu? Tada bi se ponekom bar vratio osećaj da se vlada zajednički – i pored sporova.
To se, naravno, neće desiti. Ali, ne bi bilo loša ideja, bar teoretski. Nije li tako?