Ko pomaže izbeglicama na Vučjaku?
2. oktobar 2019.
Selam Midžić, sekretar Crvenog krsta grada Bihaća, sasvim je jasan: „Niko od migranata u izbegličkom kampu Vučjak kome je potrebna medicinska pomoć neće ostati bez nje. Obezbedili smo lekarsku negu za svakoga kome je ona potrebna. Lakši slučajevi, kada je potrebno previjanje, obavljaće se u samom kampu, a u svim težim slučajevima prevozimo ljude i zbrinjavamo ih ambulantno u obližnjem domu zdravlja ili u kantonalnoj bolnici. Nama je svaki čovek jednako važan“, kaže Midžić u razgovoru za DW.
Na taj način se demantuju informacije koje su se poslednjih dana pojavileda su lokalne vlasti zabranile rad u kampu grupi volontera okupljenih oko nemačkog humanitarnog aktiviste Dirka Planerta i naložili im da napuste zemlju. „Izbeglice u kampu sada nemaju medicinsku pomoć“, tvrdi Planert za DW.
To je, smatra, veoma opasno po njihovo zdravlje, jer mnogi imaju rane koje su im naneli hrvatski policajci nasilno ih vraćajući preko granice. Zbog veoma loših higijenskih uslova na području bivše deponije Vučjak, postoji velika opasnost od trovanja i zagnojavanja rana. Nakon zabrane rada stranim volonterima izbeglice, tvrdi Planert, ostaju bez medicinske pomoći.
Selam Midžić te tvrdnje odlučno odbacuje. „Mi smo na Vučjaku prisutni svaki dan i brinemo se o svim slučajevima. Uspostavljen je lanac saradnje oko medicinskog zbrinjavanja izbeglica od strane kvalifikovanog osoblja Crvenog krsta, Doma zdravlja i kantonalne bolnice.“
Angažman zaslužnog humanitarca
Dirk Planert je još tokom rata u BiH organizovao i dovozio humanitarnu pomoć u Bihać, za šta je nedavno dobio i Plaketu grada, najviše priznanje koje Bihać može da dodeli. Taj angažovani nemački novinar ni sadašnju izbegličku krizu u BiH nije mogao mirno da posmatra. On je odmah nakon formiranja kampa na Vučjaku sredinom juna okupio grupu medicinskih dobrovoljaca iz različitih zemalja koji su uz veliki angažman u okviru svojih mogućnosti izbeglicama pružali medicinsku pomoć.
Sada, nakon tri meseca, lokalne vlasti odlučile su da medicinsko zbrinjavanje izbeglica na Vučjaku institucionalizuju, a volonterima je zabranjen rad. „Svako mora da se pridržava zakona države u kojoj se nalazi“, kaže u vezi s tim Midžić, „i potrebno je ljudima pružiti kvalifikovanu medicinsku pomoć u adekvatnim uslovima, potrebno je ljude evidentirati, potreban je rad u okviru institucija.“ Midžić napominje još i da su volonteri „radili dobar posao“ i da je, s obzirom na izbegličku problematiku, „BiH i gradu Bihaću potrebna svaka pomoć“.
Ilegalan kamp?
Jedan od problema s Vučjakom, tvrdi Planert, jeste i u tome što se radi o „ilegalnom kampu“, jer ne odgovara međunarodnim standardima za zbrinjavanje izbeglica. To je, dodaje Planert, ključni razlog za to da do sada, osim lokalnog Crvenog krsta koji se uglavnom bavio raspodelom hrane, nijedna druga međunarodna organizacija nije angažovana u kampu.
U pravnom smislu, tvrdnja o ilegalnosti međutim ne stoji. Izbeglički kamp na Vučjaku je na gradskom zemljištu formiran početkom juna odlukom kantonalnih vlasti Unsko-sanskog kantona i grada Bihaća, uz odobrenje i centralnih institucija u Sarajevu.
Na taj način želelo se da se reši problem sa sve većim brojem izbeglica koje su zbog prenatrpanosti prihvatnog centra Bira kampovale po parkovima i livadama u Bihaću. To je dovelo i do sve većeg negodovanja građana Bihaća koji su u početku bili blagonakloni prema izbeglicama.
Loše stanje na Vučjaku
Ali od formiranja kampa u koji se smeštaju muškarci bez porodica, ne prestaju kritike te odluke. Vučjak je bivša deponija smeća i udaljen je oko deset kilometara od Bihaća u pravcu granice s Hrvatskom. Tamo nema zgrada niti funkcionalne infrastrukture. Kada pada kiša, kamp se pretvara u blatnjavu baru, a iz zemlje i dalje isparavaju gasovi štetni po zdravlje. Tamo se nalazi između 800 i 1.000 izbeglica smeštenih u šatore. Sve su to odrasli muškarci ili muški maloletnici, a najmlađi ima 11 godina.
Da je kamp neprikladan za duži boravak, pogotovo s obzirom na to da se približava zima, svima je jasno i to niko ne spori. Problem je međutim sa izgradnjom novog prihvatnog centra ili adaptacijom postojećih kapaciteta. Prema navodima iz različitih izvora, čak su obezbeđena i potrebna finansijska sredstva od strane Evropske unije, najčešće se spominje suma od deset miliona evra. Ali do sada nije urađeno ništa. Većina opština Unsko-sanskog kantona protivi se smeštaju izbeglica na njihovoj teritoriji, a postoje i optužbe da je novac „zapeo“ negde na nivou saveznih institucija u Sarajevu.
Bosna samo tranzit
Trenutno se u Bsoni i Hercegovini nalazi oko 7.000 izbeglica, uglavnom na severozapadu zemlje. Njihov cilj je prelazak na područje Evropske unije – hrvatska granica je udaljena samo nekoliko kilometara. Konačni cilj su im zapadne zemlje, poput Francuske, Italije, Nemačke ili Austrije. Međutim, malo je onih kojima to polazi za rukom: većinu već u pograničnom području uhvati hrvatska policija i uz šikaniranje, batine i pljačku nasilno ih vraća u BiH.
Hrvatske vlasti sve to rutinski negiraju, ali o nasilnom ponašanju hrvatske policije postoje brojna uverljiva svedočenja samih izbeglica, dokumentovane su brojne povrede i ranjavanja izbeglica, a postoje i uverljivi izveštaji međunarodnih humanitarnih organizacija. U međuvremenu je skovan i izraz za tu praksu kojom se krši niz međunarodnih zakona i ugovora – pushback. No u praksi se ništa ne menja.